Ako bi Satana postavio Bogu pitanje zašto voli ljude,
on ne bi znao da odgovori.
J. Sikutris
Najdublja, istovremeno najmisterioznija želja svakog čoveka jeste želja da nikada ne dođe ni do kakve promene. Ako bilo koju strepnju, nadu, bilo koji strah podvrgnemo pažljivoj analizi, videćemo da u svojoj osnovi imaju strah od promene. Međutim, ustrojstvo ovog sveta – što je činjenica poznata i deci – takvo je da se u njemu sve nalazi u neprestanoj promeni.
Kako objasniti tu aporiju? Ateisti vele: Bog se u svetu ne pojavljuje, dakle ne postoji. Pritom se ne pitaju da li smo mi, koji postojimo, zbilja u svetu; ne kasnimo li možda za aktuelnim stanjem stvarnosti u neprestanim, svesnim ili nesvesnim pokušajima, da ostanemo unutar svog teskobnog, individualnog statusa quo. Eto nas kod same biti greha. Greh je ne hteti promenu. Bog hoće da se u svakom trenutku menjamo jer hoće da budemo sve savršeniji, ali mi hoćemo sebe kao dogmu, dovoljne samima sebi. To je, kako piše Žorž Pule, divertisman; duša hoće da nađe sebe, a ne može jer ni u jednom momentu nije ista, a beskrajno žudi da to bude.
To je sudbina desakralizovanog sveta. Naš polet, naši tobožnji zanosi i naivna nadanja samo su obrazine pod kojima se, u podsvesti, krije strašno saznanje da je svaka promena – promena nagore. I stvari zbilja teku u tom smeru, ne po svojoj prirodi, nego zato što opiranje promenama ličnost (ili kolektiv) dovodi u subjektivno lošiju situaciju (koja postaje sve lošija) i to je razumljivo jer – opirući se tokovima stvarnosti čiji smisao ne uviđamo – postajemo ne-stvarni, ne-prirodni i eto otuđenja. Vreme je slaba uteha, dvostruko paradoksalna; opirući se promenama hteli bismo naivno da zaustavimo vreme, a tim odupiranjem činimo da ono protiče. Bog hoće da nas uzdigne u bezvremno, a mi prianjamo za vreme, hvatamo se za jednu takvu plauzibilnu slamku kakva je kontinuitet istorije. No, taj je kontinuitet varljiv; zidanje Vavilonske kule dogodilo se proteklog momenta, Sudnji dan će se dogoditi u narednom; tako je u stvarnosti, ali u tvrdokornom odupiranju čitavog ljudskog roda protiču hiljade i hiljade uzaludnih godina. A ona dva pomenuta trenutka spojena su Hristovim rođenjem, raspinjanjem i vaskrsenjem da bi se spasla uzaludnost straćenih milenijuma.
A onda, tu su i zamke hronologije koja daje iluziju istovremenosti sa svetom. Naše vreme nije vreme sveta, ono je naše; možda i jeste objektivno; ali kakva vajda od toga: stvarnost nije objektivna. Slikovito rečeno, u analogiji sa prostornim kretanjem: mi prema budućnosti „koračamo” okrenuti leđima, zagledani unazad (u istoriju). Otuda tolika pometnja i haos. Svi mi želimo da se događa dobro, retki su patološki tipovi koji žude za zlom. Međutim, u prostoru, oni koji hodaju unatraške s pravom bivaju proglašeni budalama. Ma koliko takvi hteli da se ne sapliću i ne sudaraju, u takvom kretanju sudaranja i saplitanja su neizbežna, a pravac je nemoguće odrediti.
Zbog toga je jasno zašto sva kretanja u vremenu, orijentisana na horizontalnu osu, neizbežno dovode do pometnje; zašto i najplemenitije težnje završavaju u haosu.
* * *
Sada je vreme da se u krug ovih razmatranja uvede psihoanaliza. Genijalnost njenog tvorca, Frojda, ogleda se u tome što je tačan upravo tamo gde nije ni sanjao: u delotvornoj (dakle ne verbalnoj, nego duhovno delatnoj) kritici sveta kome je sam svim svojim bićem pripadao; dakle sveta zasnovanog na posedovanju. Namerno ne govorim buržoaskom, pošto time ne bih rekao ništa, jer je i svet koji ga istorijski nasleđuje – socijalizam – svet posedovanja, doduše usitnjenog. Ali pogledajmo – istorija i nije ništa drugo do proces beskonačnog usitnjavanja poseda: nekada je kralj raspolagao celom svojom zemljom. Potom je deli sa crkvom; potom dolaze feudalci, pa kapitalisti, pa socijalizam u kome su formalno (ali forma je najbitnija) vlasnici svi; svi poseduju sve, ali više ničega nema. Evo zašto: ljudi su uzurpirali Zemlju (misli se na planetu); njen legitimni vlasnik je
Bog. Stoga je svako posedovanje (duhovno ili materijalno) hula na Boga. I stoga smo svi lopovi i uzurpatori. Na sreću, Bog nije posesivan; zla koja nas pogađaju nisu posledica Božijeg gneva – kako nam to poručuju teolozi koji Boga zamišljaju kao Staljina koji kažnjava svaki prekršaj krute discipline – ta zla su posledica našeg neprestanog opiranja da se stanje zla promeni. I – onako kako smo svi lopovi i uzurpatori – tako smo svi do jednog saučesnici u svetskom zlu.
Ali, ako okrenemo pogled u pravcu u kome se ne usuđujemo, istog trena uviđamo da nemamo pravo da imamo, što nije najgore – mnogi to uviđaju – stvar je u tome što pogled u stvarnost dovodi do saznanja da nema ni mene koji gledam; nestao sam u stvarima – misleći da sam ih prisvojio, one su zavladale nada mnom i prisvojile mene. I stoga više volim da zurim u ništa (u istoriju) u odnosu na koju sam ipak nešto, nego da pogledam u stvarnost u odnosu na koju nisam ništa. Antropocentrizam je prokletstvo. Kao što ni mi nismo potpuno živi, ni stvari nisu potpuno mrtve; one ne vole da budu posedovane i tu dolazimo do analogije sa onom Hegelovom parabolom o gospodaru i robu: robovi su savladali gospodare; stvari su definitivno zagospodarile svetom.
Frojd je, pomenusmo, bio potpuno odan svetu posedovanja. Mirne se duše može reći da je on uz najveće muke, protiveći se samom sebi, stvorio svoje delo. Da bi mu to uopšte bilo moguće, usmerio ga je u suprotnom pravcu. Najpre u prošlost u kojoj je tražio uzroke neuroza što je potpuno naopako jer je neuroza opiranje promeni – potom prema polnosti, za koju nije imao naročitog interesa. Jer, pogledajmo, šta je polni nagon u svojim najvećim dubinama – želja za povratkom u stanje u kome nije bilo promena, ali ne u intrauteralno stanje nego u stanje pre pada. Vele mistici da su u Edenu promene bile vertikalne, znači neprestalno uspenje u radost i mudrost. No pad je bio promena nagore, šok. Tako je koitus nesvesni pokušaj da se vratimo u stanje jedinstva, naivan kao i svi ljudski pokušaji; ta su vrata zauvek zatvorena.
Elem, čovek paradoksalno voli promene. Šta se sve ne čini da bi se izbegla čama i tuga življenja. Stvar je u tome što se mi užasavamo istinskih promena. Horizontalne promene su maske promena, kao što su naše individue maske naših ličnosti. I sada nam se otkriva razlog predugog teoretisanja o promeni u jednom eseju o zapadnoj prozi. Frojd je, naime, bio beznačajan psihijatar, ali genijalan prozaist. Apstrahujući njegova tumačenja snova i analitička pisanija, dolazimo do grandioznog proznog dela, uvijenog u formu kvazinauke; dela nakon kojeg više ništa na ovom svetu nije moglo ostati isto. Zaronivši u podsvest, strgnuvši viševekovne maske licemerja, a tragajući za sasvim drugim ciljem, Frojd je otkrio čudovišni svet potisnutih želja, zlobe maskirane milosrđem, sadizma zabašurenog nežnošću. Neumorno i smelo idući kroz ad, on je zauvek uskratio pravo bilo kome da kaže – dobar sam. Istorijska zbivanja mi daju za pravo; događaji su usledili munjevitom brzinom: najpre I svetski rat; oktobarska revolucija; događaji između dva rata sa svojim previranjima; II svetski rat; podela sveta na blokove – više promena nego za hiljadu godina pre toga. Kako reče Buda – ako jedno stvorenje prozre prevaru, ona gubi snagu. Tragedija promena je u tome što se promenama opiremo, kako već rekosmo. Kao što se neurotičan pojedinac grozničavo drži svoje patnje da bi se odupro promeni nabolje, jer ne želi da žrtvuje svoj narcizam, zaludnu zaljubljenost u samog sebe, tako se i neurotično čovečanstvo drži svojih izanđalih institucija – nacija, država, lažnih mitova – iz istog razloga: narcizma. Nikakvo čudo, ono je sastavljeno od narcisoidnih i posesivnih
individua i ono će, ubeđen sam u to, istrajati u tom opiranju na sopstvenu propast.
* * *
Zbilja je začudno koliko je zla na jednom svetu koji odzvanja od lepih poruka. Gde je tu Frojdova zasluga? Razgrnuvši maske podsvesnog, strgavši obrazine, naterao nas je da – tragajući za sasvim drugim ciljem (zadovoljstvom?) otkrijemo čudovišni svet svojih potisnutih želja, da – ukoliko imamo kuraži – spoznamo da je većina naših uzvišenih, patriotskih, kakvih sve ne, težnji samo paravančić iza koga krijemo svoje sebične, zlobne, mračne sklonosti. Ipak, te providne kulise dovoljno su jak zaklon da te težnje svi odreda ostvarujemo: stvarnost sveta je dokaz za to; osećamo je na svojoj koži još uvek – kao papagaji – ponavljajući uzvišene fraze iskovane u renesansi.
Uostalom, papagaji su dokaz pride. Njihova sposobnost da artikulišu ljudske glasove – sposobnost koja im je nepotrebna u prirodi – upućuje nas na to da govoriti ne znači ništa.
Svetislav Basara
