Poštovani Leonide Iljiču, napuštajući Rusiju, ne po svojoj volji, što Vam je, može biti, poznato, odlučio sam da Vam se obratim s molbom, na šta mi daje pravo čvrsto uverenje da sve što sam uradio za petnaest godina na polju književnosti služi i poslužiće isključivo u slavu ruske kulture. Hoću da Vas zamolim da omogućite da se sačuva moje učestvovanje, moje prisustvo u književnom životu. Makar i u ulozi prevodioca – u ulozi u kojoj sam i do sada nastupao.
Dozvoljavam sebi da mislim da je moj rad bio koristan i da bih mogao i nadalje da koristim svojoj zemlji. Tako se, na kraju krajeva, praktikovalo i pre stotinu godina. Pripadam ruskoj kulturi, osećam se njenim delom i nikakva promena mesta ne može da utiče na konačan rezultat. Jezik je mnogo stariji i neizbežniji od države. Ja pripadam ruskom jeziku, a što se države tiče, mera patriotizma jednog pisca je, po mom mišljenju, kako on piše na jeziku naroda u kom živi, a ne zaklinjanja sa govornica.
Teško mi je da odem iz Rusije. Ovde sam se rodio, odrastao, ovde sam živeo i sve što znam i pamtim dugujem njoj. Sve rđavo što mi je sudbina dodelila obilato se nadoknađivalo dobrim, i nikada nisam osećao da me je Otadžbina povredila. Ne osećam to ni danas. Jer iako prestajem da budem građanin SSSR, ne prestajem da budem ruski pisac. Verujem da ću se vratiti; pesnici se uvek vraćaju: lično ili na hartiji.
Želim da verujem i u jedno i u drugo. Ljudi su prevazišli doba u kojem je vladalo pravo jačeg. Zato je na svetu suviše mnogo slabih. Jedina pravičnost je dobrota. Od zla, od gneva, od mržnje – čak i ako ih nazovemo pravednim – niko ne dobija. Svi smo mi u životu osuđeni samo na jedno: na smrt. Umreću ja koji pišem ove redove, umrećete Vi koji ih čitate. Ostaće naša dela, ali će i ona biti podvrgnuta uništenju. Zato niko ne treba da smeta drugom da radi svoj posao. Uslovi življenja su dovoljno teški da bismo ih dodatno otežavali. Nadam se da ćete me dobro razumeti, da ćete shvatiti šta Vas molim.
Molim Vas da mi date mogućnost da i dalje živim u ruskoj književnosti, u ruskoj zemlji. Mislim da ni za šta nisam kriv pred svojom Domovinom. Naprotiv, mislim da sam u mnogo čemu u pravu. Ne znam kakav će biti Vaš odgovor na moju molbu i da li će ga uopšte biti. Žao mi je što Vam nisam pisao ranije, sada više ni nema vremena. Ali tvrdim Vam, čak i da mom narodu nije potrebno moje telo, moja duša će mu u svakom slučaju dobro poslužiti.
Josif Brodski
1972.
(Sa ruskog prevela Neda Nikolić Bobić)
1 Pismo Josif Brodski ipak nije poslao Leonidu Brežnjevu, poneo ga je sa sobom kada je 4. juna 1972. napuštao Sovjetski Savez. (Prim. prev.)
