Ciklus „Vidovdanske pesme“ Miloša Crnjanskog objavljen je prvi put u okviru pesničke zbirke Lirika Itake 1919. godine u štampariji S. B. Cvijanovića1. Nekolike pesme koje pripadaju ovom ciklusu štampane su tokom ratnih godina u zagrebačkom Savremeniku (1917–1918), a dve, neposredno posle rata, u Književnom jugu (1919). Miloš Crnjanski će kasnije (šezdesetih i sedamdesetih godina HH veka) u intervjuima, u osvrtima na početno stvaralaštvo, ukazivati na smelost stihova objavljenih u pomenutim glasilima (osobito jer su dolazili iz pera austrijskog vojnika), ali će se i kritički odrediti prema njima2.
U polemičkom tekstu „Miroslav Krleža kao pacifist“ (1934) on poriče umetničku vrednost ovih, kako ih naziva, političkih stihova: „Tu istu osnovnu misao naći će g. Krleža, prenetu iz Senja, sa pesme o senjskim gusarima u članku o ratu i ne može me demantovati čak ni citatima iz tih davno zaboravljenih i rđavih poezija, da ni danas ne pišem drukčije o ratu nego tada“ (Crnjanski 1999b: 405). Kritika će, međutim, vrednovati pesme iz ovog ciklusa pretežno na osnovu njihove prevratničke uloge u poetičkim tokovima srpske poezije. Novica Petković ističe: „Miloša Crnjanskog nećemo valjano razumeti ako ga budemo posmatrali izvan književnog razvoja. Ne samo zato što, kao i svaki drugi pisac, zavisi od njega. Nego pre svega zato što je u prelomnome času razvoja srpske književnosti otvorio put sebi – tako reći u samome činu polemičkog osporavanja tradicionalnih oblika u stihu i prozi – prema onome što je smatrao svojim novim stilom“ (Petković 1996: 9).
Već prvi tumači3 Crnjanskove poezije ukazali su da naslov ciklusa, u širem kontekstu, upućuje na dva važna događaja u srpskoj istoriji koja su se odigrala na Vidovdan: Kosovsku bitku i Sarajevski atentat. Jedan, dakle, koji se odnosi na davnu prošlost (1389)4 i drugi koji se tiče donedavno aktivne sadašnjice (1914). Time se uvode dva istorijska plana, ali i dva kulturološka perioda: prvi priziva duh i obličja velmoža, „silnih oklopnika bez mane i straha“, carskih odora i visoke retorike, drugi revolucionarni duh običnog čoveka, sebra, sirotog stradalnika, spremnog da ustane i da se obračuna s tiraninom u ime slobode, osećanja obespravljenosti, mržnje i sopstvenih ideala. U pesmi „Spomen Principu“ carskim ličnostima iz srpske srednjovekovne istorije oponiran je ne samo Gavrilo Princip (student revolucionar čija je „buntovna i krvava gesta“ prekinula „učmali i prljavi život“5), već i hajduci i raja, koji se s vidovdanskim junakom iz 1914. g. postavljaju u istu duhovnu ravan.
Stihom „Ubici dište vidovdanski hram“ Crnjanski polemiše s tada aktuelnim Meštrovićevim projektom (maketom) Vidovdanskog hrama, ali i s onovremenom zanesenošću i opčinjenošću Kosovskim bojem i kosovskim junacima uopšte, koja je išla toliko daleko da se ta bitka sagledavala kao ključni trenutak istorije južnoslovenskih naroda. U Savremeniku Vladimir Lunaček, veliki hrvatski kritičar, piše: „A treba ipak spomenuti, da je baš Kosovo jedan momenat, o kojem su naši hrvatski pređi drugojačije mislili, predviđajući još prije nesretne bitke, da će se, budu li Srbi pobijeđeni, tragična sudbina pravedno podijeliti i među one, koji govore istim jezikom, među one, u kojima teče ona ista krv, koja se prolila rijekama na Kosovu polju […] No u padu i osvojenju Kosova se koncentriše baš s obzirom na prošlost srpskoga naroda simbol naše narodne tragike u borbi s tuđom kulturom i nazorom o svijetu i uskrsenje narodne snage“ (Lunaček 1913: 1–2). Kritički odnos prema Meštrovićevom Vidovdanskom hramu pesnik će iskazati i u eseju iz 1919. godine: „Ja ne mislim da kažem kako Meštrović nije nacionalan zato što je njegov ’Srđa
Zlopogleđa’ ćosav, dok prema narodnoj poeziji treba da ima brkove […] Ne mislim da pravim takve banalnosti. Ali verujem da nacionalna umetnost jednoga naroda može biti samo ona koja na neki nov i originalan način produkuje svoja dela u kojima će se reflektovati i mentalitet i temperament i prošlost pa i budućnost te rase […] Pa našto nam onda još uvek pričati o nacionalnom umetniku, o nacionalnoj arhitekturi Vidovdanskog hrama u kome bi trebali da u mermeru večno zažive Miloš Obilić, Kosovka devojka i udovice Jugovića, i to u jednoj zgradi na kojoj je ’toranj u stilu indijskih pagoda, portal u stilu egipatskih hramova, a dva kubeta kao da su skinuta sa turskih džamija’“ (Crnjanski 1999a: 439).
U pesmi „Spomen Principu“ Crnjanski se, prema tome, obračunava sa jednim delom srpske istorije – odbacuje „lažni sjaj“ srednjovekovlja – i ukazuje da se pozicija nacionalnog bića ne sme zasnivati na mirenju (zadovoljavanju) s datim istorijskim trenutkom, u ovom slučaju obeleženom odsustvom nezavisnosti i ropstvom (do kojeg je došlo u srednjem veku), već na aktivnom, borbenom principu, u čijoj su osnovi porivi za borbu i osvetu (utemeljeni na osećanjima stida, nezadovoljstva sadašnjicom, mržnje prema ugnjetaču i prirodne, nagonske potrebe za osvetom). Takve porive oseća i prepoznaje u hajducima i ustanicima. Umesto zagledanosti u idealizovani period carske Srbije i inspirisanja njenim ličnostima (onako kako je to najčešće činjeno u dotadašnjoj rodoljubivoj poeziji), koje je često praćeno zauzimanjem inertne, neaktivne, posmatračke pozicija prema stvarnosnom trenutku, Crnjanski je okrenut ne samo aktuelnom vremenu, nego i sagledavanju dublje, suštinske veze sadašnjosti i prošlosti. Takvim povezivanjem obe temporalne ravni se preosmišljavaju, kako bi se i jedna i druga bolje razumele, i kako bi se na takvom razumevanju utemeljile pretpostavke o budućnosti.
Oslanjanje na ustanički period i slavljenje hajdučke krvi ima za cilj da ukaže na pobunjenički, vitalni, borbeni duh čitavog srpskog naroda (nasuprot ratovima koje je „vodila staleška vojska“), na njegovu žudnju za oslobođenjem i na odbijanje državnih i socijalnih kompromisa (što oličava Karađorđe). Poziv lirskog subjekta da se poljube mržnja i mrtvi poziv je na aktivno (duhovno) stanje, na delovanje, na odavanje počasti onima koji su stradali u borbi za viši i opšti interes. Završni stihovi pete i cela šesta strofa pružaju sliku naroda obeleženog stradanjem, obeščašćenošću, znojem i sirotinjom, a ne kadifom, svilom i nasleđem nekadašnjeg carstva. Umesto podizanja hrama velmožama, Crnjanski uzvikuje: „Raji, riti, dižte kosovski hram“6. Otuda naslov ciklusa, u užem smislu, treba čitati kao potrebu Crnjanskog da svojim pesmama izgradi Vidovdanski hram raji, nasuprot Meštrovićevom skulptorskom Vidovdanskom hramu vlasteli. U Komentarima (Itaka i komentari, 1959) Crnjanski govori o ondašnjem odnosu društva prema Gavrilu Principu, ali ukazuje i na sam značaj njegovog čina: „Njegov akt odobravala je samo naša sirotinja i omladina. Buržoazija nije odobravala akt Principa. Pri kraju rata, svi su u nas govorili samo o potrebi podizanja jednog velelepnog Kosovskog hrama prema nacrtu Meštrovića […] Sarajevski atentat značio je veliku promenu u istoriji našeg naroda, pa i pojedinaca koji su tom narodu pripadali. Bosanci su sa masovne, većinom literarne patriotske akcije Prečana prešli na direktnu, terorističku akciju koja je ubrzala smrt Austrije“ (Crnjanski 1993: 195–196). Čin Gavrila Principa, mladog seoskog revolucionara, „sina jednog siromaha, proletera, zemljoradnika, Hercegovca“7, podstiče i inspiriše aktivistički duh Miloša Crnjanskog:
Na Itaki i ja bi da ubijam8,
al kad se ne sme
bar da zapevam
malo nove pesme.
Polemičko-kritički odnos prema kompoziciji Vidovdanskog hrama i srednjovekovnom periodu srpske istorije izražava i pesma „Groteska“ (prisustvo nekih od dominantnih elemenata Meštrovićevog projekta – groteskna forma, hram, sfinga, figure Miloša Obilića i Marka Kraljevića). Crnjanski se, karikirajući, poigrava s glavnim obeležjem Meštrovićevog hrama (spajanje različitih i nespojivih kultura i tradicija).
Negativno određenje srpskih srednjovekovnih vladara prisutno je i u „Vojničkoj pesmi“. Carski dvor predstavlja se kao prostor bluda i nemorala, kićenja i poze, zbog čega u srednjovekovnoj istoriji pesnički subjekt (vojnik) ne pronalazi podsticaj za borbu i duhovno utemeljenje. Uspostavlja se distanca prema ovakvoj nacionalnoj prošlosti, a lirski subjekt se nedvosmisleno samoodređuje kao čovek sebarskog soja9:
Nisam ja za srebro ni za zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bi ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.
[…]
A šta je meni do velmoža u svili,
sa sokolom na ruci.
Otac mi je sebar što na točku cvili,
a kćer mi glođu vuci.
Otuda proističe i ravnodušnost prema crkvama koje se sagledavaju kao carski hramovi, kao simboli elitne kulture koja se suprotstavlja „narodnoj“10:
Baš ništa me za crkve duša ne boli,
za silnoga cara dom.
Za grčke ikone poleguša goli
u robovskom hramu mom.
Dao je njinoj duši oproštaj
guslara seljački poj.
U njivama mi je saranjen lelek taj,
u prokleti večan znoj.
U nekoliko eseja pisanih u periodu objavljivanja zbirke Crnjanski će ukazati na pretežno izostajanje realne slike seljaka i na odsustvo običnog ratnika iz srpske poezije. U prikazu zbirke Ex Ponto Ive Andrića za figuru seljaka vezuje se i pojam nacionalnog: „Ali ako nacionalnost nije […] do podići seljaka kao brata i pokazivati dušu njegovu tvrdu kao zemlja, plahu kao kiša, i dobru kao sunce, onda je Andrić više nego iko u nas nacionalan, jer još niko nije tako pisao o našem seljaku.
Seljak je imao dosad malo mesta u našoj lirici, mada je on ceo naš narod, pa ni Meštrović ga se nije setio“ (Crnjanski 1999a: 280). Iz ovih redova izostaje kritički stav: seljak se idealizuje, baš kao i narodski život uopšte, obrazujući simbol nacionalnog i tradicionalnih vrednosti. Otuda donekle i proističe pesnikov izrazito negativan stav prema onoj prošlosti srpskog naroda u čijem središtu nije bio običan čovek, seljak pobunjenik, nego vlastelin, uz građenje pozitivnog odnosa prema onom delu (srpske) istorije koji je kreirao čovek iz naroda.
Crnjanski se, dakle, ne određuje negativno prema celokupnoj nacionalnoj (srpskoj i jugoslovenskoj)11 istoriji i njenim (simboličkim) figurama. U pesmi „Jadranu“ ukazuje se na još uvek prisutan nepokoran ratnički duh senjskih uskoka i neretljanskih gusara koji Crnjanski glorifikuje, prepoznaje ga kao živ, aktivni, nikad neugasli borbeni, slobodarski impuls (slavljenju Slobode posvećena je poslednja pesma ciklusa „Pozdrav“). Lirski subjekt obraća se Jadranu, prebacujući mu zbog zaborava (gusara, galija, pesama, mačeva, jedara, veselja, teških mračnih glava, njihovog borbenog i duha koji se ne predaje). Potom ga imperativom poziva da pogleda školj u trenucima udara i nasrtaja talasa, i da čuje pesmu „tvrda glasa“ koja oglašava nepokornost i poziva na borbu i umiranje zarad slobode – osećanja uzvišenija čak i od Ljubavi. Aleksandar Petrov povodom ove pesme, ali i čitavog ciklusa „Vidovdanske pesme“, govori o dominaciji retoričke intonacije, zaključujući: „Sve su to pesme-poslanice, u kojima se poetski subjekt nekom obraća“ (Petrov 1971: 30), uočavajući da „adresat nije konkretna ličnost, već narod, simbol, apstraktna imenica, geografski pojam“ (Petrov 1971: 32).
Slavljenje nepokornog duha naroda, spremnog uvek i iznova na stradanje u borbi za slobodu, glavna je misao i pesme „Ditiramb“. Nepristajanje na sluganstvo, neustrašivost i ratnički poriv prepoznaju se ne samo kao unutrašnji imperativi roda s kojim se pesnik poistovećuje (imperativi zasnovani na svesti o viševekovnom prkosu, borbi i stradanju), nego i kao specifikumi toga naroda. Ovi principi otelotvoruju sudbinu pesnikovog roda, a njihovo eventualno izneveravanje za posledicu ima odricanje.
Zalaganje za suprotstavljanje, za akciju, odbranu časti i odbijanje potčinjenosti i potlačenosti manifestuje se i kao ljubav prema smrti (smislenoj, osmišljenoj principima) u pesmama „Oda vešalima“ i „Zdravica“. U prvoj, vešala se vezuju za nepovinovanog, pobunjenog čoveka i časnu smrt. U drugoj aktivistički duh je još izarzitiji (poprima oblik ratničke zakletve), a dopunjen je odricanjem od životnih radosti i slikom kolektiva koji opstaje uprkos patnji i stradanju. Poslednje dve strofe „Zdravice“ po svom aktivističkom duhu, borbenom pokliču, tonom proklamacije i slavljenju ratnika spremnih na smrt prizivaju završne stihove pesme „Umiranje“12 Gavrila Principa:
U mesto da smo u ratu
Gde bojne trube ječe
Evo nas u kazamatu
Na nama lanci zveče
Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt
Ja nijesam idijot
Pa to je za mene smrt
Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi
Tko hoće da živi nek’ mre
Tko hoće da mre nek’ živi.
Srednjovekovno nasleđe u stihovima Lirike Itake nije isključivo negativno konotirano. Pesma „Naša elegija“13 opeva odnos pesničkog subjekta prema dobu koje je nastupilo po završetku Prvog svetskog rata, tačnije, pruža sliku povratnika iz rata u kulturu i društvo u ime kog je stradao i ubijao, a koje se nakon rata pokazalo potpuno indiferentno prema njemu. Uvodni stih, izdvojen kao zasebna sintaksička celina, referira na stanje vojnika povratnika, odbačenog i zaboravljenog u posleratnom društvu (sudbina simbolično predstavljena naslovnom sintagmom naša elegija). Odsustvo bola u pesničkom subjektu (koji uzima kolektivnu mi poziciju), vezuje se, dakle, za sagledavanje sopstvene (vojničke) posleratne pozicije, a ne za osećanje pesničkog subjekta prema određenom nacionalnom sakralnom spomeniku kako pojedini tumači smatraju, ali i označava, pokazaće se, njegovu (njihovu) spremnost za nov obračun – ovoga puta zasnovan na drugačijim načelima. Naredna dva stiha, objedinjena u drugu sintaksičku celinu, pokazuju obesmišljenost dotadašnjih ratnih principa – stradanje u ime nacionalne duhovnosti (simbol Gračanice), a s duhom dotadašnjih predačkih žrtvi za slobodu nacije (iskazano retorskim pitanjem koje se odnosi na takovska groblja).
U borbi koja predstoji, poklič u ime odbrane nacionalne nezavisnosti biva zamenjen pozivom na obračun dobra i zla, tačnije, pravednog, poš- tenog i napaćenog naroda sa ratnim profiterima, karijeristima, onima koji se bore za sopstveni interes:
Ne boli nas.
Gračanice više nema,
šta bi nam takovska groblja?
Umesto rezignacije i bola došlo je do otrežnjenja i razotkrivanja
pokvarenosti i ustrojstva društva. Stihovi koji slede pojačavaju pre-
zrivi ton prema novonastalom dobu:
Marko se gadi buđenja i zore,
grobovi ćute, ne zbore.
U nebo diže nas
prezriv osmeh roblja.
Jedna srednjovekovna ličnost zadobija pozitivno obeležje: Marko Kraljević, simbol junačke narodne tradicije (junak za koga se u srpskoj tradiciji, predanjima, vezuje momenat buđenja iz viševekovnog sna i ponovnog učestvovanja u borbi). Marko je zgađen nad sadašnjicom14, dok pokojnici, čini se užasnuti, „ćute, ne zbore“. U prvoj strofi je tako dat odnos aktuelnog trenutka prema tradiciji i prošlosti, ali i obrnuto, odnos tradicije i prošlosti prema toj sadašnjosti. Uteha i vera pronalaze se u „prezrivom osmehu roblja“ koje je i izvor obnovljene snage kolektivnog lirskog subjekta.
I deo pesme koji sledi iskazuje razočaranje, odsustvo želje za sticanjem nacionalne slave i počasti, pa čak i za pobedom i potčinjavanjem aktuelnog krvnika (reč nije o vojnom neprijatelju). Ipak, ne dolazi i do potpunog gubitka vere, snage, emocije… Naprotiv, poslednjom strofom, pošto lirski subjekt (mi) još jednom odredi vlastito stanje (Nami je dobro), proklamuju se nove vrednosti. Nove kategorije (mržnja, smrt, prezrenje – u cilju jačeg isticanja naporednosti ovih pojmova, ali i njihovog međusobnog prožimanja, pesnik izostavlja interpunkciju i ne umeće veznike) posledica su novonastalog duhovnog stanja, razočaranja, ali ne u borbu i stradanje, već u život i stanje nakon rata. Nacionalni heroizam zamenjen je pozivom na pobunu i aktivizam u borbi protiv samoljubivog, grabežljivog i sebičnog dela nacionalnog bića15. Poslednji distih novi je bojni poklič koji poziva na stalnu budnost i neposustajanje borbenog duha.
O pesmi „Naša elegija“ progovoriće i sam Crnjanski u tekstu „Miroslav Krleža kao pacifist“ (1934), osporavajući antiratni karakter zbirke Lirika Itake: „Vidi se da je ta pesma daleko od toga da bude ’defetistička’, nego da je, naprotiv, jedan do paroksizma ludački krik mladoga čoveka (bio sam tada tek prešao dvadesetu) za mržnju i otpor protiv protivnika“ (Crnjanski 1999b: 404).
Reči Miloša Crnjanskog iz komentara uz pesmu „Večni sluga“ (u kojoj se takođe kritički opeva posleratno doba i društvo) kao da pozivaju na čitanje i uz pesmu „Naša elegija“, ali i uz druge koje opevaju ondašnju savremenost: „Taj zamor, posle pobede, i u ratu i u revoluciji, pojava je koja se vraća, u istoriji. Posle pobede svojih ideja, umorni su pojedinci. Post coitum omne animal triste […] U trenutku kad je naša pobeda sigurna, i mene obuhvata to gađenje, od pobede, neshvatljivo i ludo […] Moje rodoljublje, privremeno, sasvim je nestalo, a na mesto njega došlo neko gađenje. Zoroastričko. Austriju, rat, političke borbe, revoluciju, ne vidim više kao borbe naroda, nacija, nego kao borbu gde se dvoje bore: dobro i zlo. Obešenjakluk podeđuje, a sirotinja prosi“ (Crnjanski 1993: 248–250).
Posleratnu sliku društva i Crnjanskovog tadašnjeg osećanja do- punjuju i reči iz zabeleške „Posleratna književnost“ (1929): „Vratiti se, kao ’književnik’, iz Rata, posle svih vojničkih užasa i beda, pun nadanja, uveren da je svim patnjama kraj i da počinje zlatno doba života, pa odmah, pri prvim koracima, zateći onaj Zagreb i onakav Beograd […] Ja sam bio, posle svega onog što sam preživeo u ratu, opet đak, što čeka da otvore univerzitet, a to nije bilo nimalo manje smešno. Mesto veselog života, mesto odmora, čekale su nove patnje i gorčine ceo taj narod […] Dok su se po Beogradu razmileli posleratni aferaši, dok su i nepismeni grabili mesta…“ (Crnjanski 1999a: 98).
Ovu novonastalu atmosferu u kojoj trijumf i sjaj prisvajaju ratni aferaši, dok žrtve i vojnike-stradalnike prate zaborav, nova stradanja, sluganstvo, poniženje i beda možda najjače donose stihovi pesme „Večni sluga“16.
Na „Našu elegiju“ i „Večnog slugu“ nadovezuje se i pesma „Kuga“17 (1919) koja nije uvrštena u Liriku Itake. Pored kritičkog odnosa prema posleratnom dobu i njegovom tretiranju dojučerašnjih vojnika i nacionalnih vrednosti, pesma iskazuje i duboko razočaranje u sve tipove ideologija svodeći ih na ukus trenutka, na modu, na sredstvo za sticanje ličnog cilja hulja. Relativizacija kao dominantni stav u pesmi „Kuga“ tiče se ne samo ukusa, idelogija i odnosa prema nacionalnom već i razlike među polovima, tačnije kulta muškog potomka.
Poštovanje prema nacionalnim simbolima i svetinjama, ali i sakralnim spomenicima Crnjanski daje u pesmi „Moja Ravanica“ (uvrštena u ciklus „Stihovi ulica“, prvobitno objavljena pod naslovom „Ravanica“ u istom broju časopisa „Dan“, kao i „Kuga“): lirski subjekt se ispovednim tonom obraća ravaničkom manastiru, zadužbini kneza Lazara, pred čijom freskom s Bogorodičinim likom spoznaje bestijalnost vlastite putenosti zbog koje oseća stid, ali pritom ne dolazi do negacije i prezira bludnog dela sopstvenoga bića. Naprotiv, upravo sagledavanjem i suočavanjem sa tim delom bića posvedočuje se nepromenljivost i veličina duhovnog.
Po uspostavljanju pozitivnog odnosa prema srednjovekovnim spomenicima, (kosovskoj) tradiciji i nasleđu, „Moja Ravanica“ dodiruje se s „Našom elegijom“ i „Kugom“, ali se od njih odvaja izostankom relativizujućeg stava. Kroz ravaničku Bogorodicu isijava princip najuzvišenije ženstvenosti, a lirski subjekt od preovladavajućeg telesnog imperativa i uznemirenja dolazi do nove dimenzije ljubavi i duševnog mira. U zabelešci „Mesić, manastir srpskih despota u Banatu“ („Vreme“, 11. 6. 1925) Crnjanski iznosi potpuno drugačiji stav prema srednjovekovnim sakralnim spomenicima od onog koji se čita iz pesama „Spomen Principu“ ili „Vojnička pesma“: „Gde god stoje manastiri, zadužbine naših velikaša, ima i naše prošlosti, naše istorije, naše države. Crkve naše i zvona njina tačno i nepobitno kažu dokle je naš narod dopirao i zemlju krvlju svojom zalio“ (Crnjanski 1925: 4). Miloš Crnjanski opredeljuje se jasno ne samo za istorijsku, već i za pesničku tradiciju:
Nisam patriotska tribina.
Nit marim za slavu poetika,
neću da preskočim Krležu i Ćurčina,
niti da budem narodna dika.
Sudbina mi je stara
a stihovi malo novi.
Osnovne ideje navedene strofe uvodne pesme (time i čitavog ciklusa) možda je najbolje rezimirao Aleksandar Petrov: „Prva dva stiha […] daju veoma određen pesnički program: 1. poezija ne laska nikome, ona je buntovna u socijalnom smislu; 2. poezija ne slavi naciju, ona je buntovna u smislu odnosa prema naciji; 3. poezija se ne drži pravila koja se propisuju pesnicima u raznim ’Poetikama’ (otuda i veliko P), ona je buntovna u pesničkom, estetičkom smislu; 4. poezija bi trebalo da ima jedan viši smisao, da bude karakteristična po svojoj prirodi (zamena za ubijanje), ili bar da bude u funkciji nekog višeg smisla i nekog naslućenog katarktičkog dejstva“ (Petrov 1971: 42–43).
Crnjanski će na više mesta u esejima upućivati na izabranu književnu (pa i kritičarsku) tradiciju (romantičari – posebno Đura Jakšić i Laza Kostić – zatim Sima Pandurović, Milutin Bojić, Mirko Korolija, Jovan Skerlić…), ali i na aktivne književnike bliske mu kako po poetičkim nastojanjima, tako i po osećanju tradicije i doživljaju savremenog sveta (Miroslav Krleža, Milan Ćurčin, Ivo Andrić, Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Ljubomir Micić, Marin Sabić, Bogdan Lastavica…).
Dezidealizovanjem epohe carske Srbije Crnjanski se kritički određuje i prema poetici ondašnjeg rodoljubivog pesništva koje je u slavnoj junačkoj srednjovekovnoj prošlosti pronalazilo glavni podsticaj i inspiraciju. Povodom toga u Istoriji srpske književnosti Jovan Deretić piše: „’Vidovdanske pesme’ predstavljaju obračun s nacionalnom prošlošću i tradicijom. U njima je prisutna skrivena polemika s dotadašnjom patriotskom poezijom, naročito onom od pre rata, poezijom Dučića, Rakića i Bojića i njenom pompeznom slikom sjaja našeg srednjeg veka“ (Deretić 2004: 1058). Crnjanski se tako okreće ne samo od istorijske tradicije vlastelinske Srbije, već i književnih stvaralaca koji su idealizovali taj period. Zanimljivo je da Crnjanski u članku „Današnja jugoslovenska književnost i uloga joj u našem društvu“ iz 1922. godine prikazuje predavanje Vase Stajića o savremenoj jugoslovenskoj književnosti, dajući zapravo Stajićevo tumačenje sopstvene lirike: „Nezadovoljan, kao svi mi, s našom sadašnjicom, on je kune ne u ime slavne prošlosti, kako to mnogi čine, nego u ime velike budućnosti […] Strog prema prošlosti, pesnik ide dotle da u ’Groteski’ kao da razračunava s ’Vidovdanskim Hramom’. Jednako strog je i prema sadašnjosti. Jugoslaviju on naziva Itakom, gde je pijanka i blud, gde kao da neki nezvani prosci harče narodni imetak. Njegovo shvatanje jugoslovenskog jedinstva je gotovo očajno:
u sramu pokoru bedi
braća samo, braća
I treća pesma ’Vidovdanskih pesama’ rađena je iz stava, koji nam je blizu. Crnjanski kao da kaže: sva veličina naše prošlosti jeste očajni naš heroizam.“
U prikazu pesničke zbirke Ljubomira Micića (Ritmi mojih slutnji) iz 1919. godine Crnjanski u prvom licu množine iskazuje nov odnos prema nacionalnom i prema težnjama i poetici novih književnika: „Nećemo više biti nacionalni, pevajući Dušanovu bradu crvenu kao Barbarosina, u naše pesme ući će borovi umesto hrizantema, oranice umesto crnih klavira a mesto srdašca profesora kucaće srca hiljada jednakih ulica, kuća i ljudi. Mi ćemo da bacimo našu dušu protiv laži“ (Crnjanski 1999a: 307).
Zanimljivo je da se prikaz završava rečenicom koja je zapravo varijacija završnih stihova treće strofe uvodne pesme „Prolog“: Sudbina nam je stara, stih nam je nov18.
Možda se Crnjanskovo poimanje nacionalnog kakvo nalazimo u Lirici Itake najbolje čita iz prikaza pesničke knjige Mozaik Miloša G. Đurčića: „Nazor i drugi pisali su i štampali buntovne pesme i za vreme austrijske okupacije i svakako su one bile u ono doba pisane u ekstazi, koja opravdava nacionalnu poeziju. Ali sad niču soneti, uglađeni feudalni ditirambi, a to nije ekstaza, ne, to je žalosna i svesna igra krvlju. Treba stati. Topola ne zna za sonete. Bolno je, prebolno da se umesto jadnog, strašnog, neizmerno napaćenog solunca pevaju neke velmože i to u trofealnom heredijskom artizmu. To je uvreda za Topolu, za one koji su prešli arbanaške gore i koji malo mare za ta silna velika početna slova […] Kosovo 1915. nije feudalno Kosovo propasti carske. I ne može u sonete. Naš heroizam je heroizam patnje i ekstaze, ali nije heroizam šlemova, perjanica i mozaika“ (Crnjanski 1999a: 300–301). Nasuprot Đurčićevoj poeziji postaviće Ex Ponto Ive Andrića: „Nigde […] pesničke fraze i naprezanje, na svakoj je reči komadić raskidane duše […] Mesto sjajnih junačkih soneta Andrić trpi, propada u tamnici i piše o poljima, o seljacima, o granama i drveću zavičaja svog. Andrićeva nacionalnost je tiha i skromna patnja onih što su umirali na kocu, a ne onih što su oblačili sjajne oklope […] Ne on nije nacionalan ako je nacionalnost […] seljačkom srpskom vojniku pevati o carevima što su živeli u lovu, u preljubi i dvorskim spletkama i ubistvima. Treba da se zna, naša nacionalnost počinje sa Karađorđem; sve drugo je lažna tradicija“ (Crnjanski 1999a: 279).
Aktivistički stav Miloša Crnjanskog u pesmi „Himna“ iskazan je kroz poricanje autoriteta i proklamovanje načela vlastite krvi kao suštinskog za aktivističko delovanje (podrazumeva i kategoriju duhovnog aktivizma), koje se, na kraju pesme, oblikuje u ponos, tačnije u vrhovnu vrednost19. Svetlana Velmar-Janković povodom ove pesme piše: „Odriču se one vrednosti koje su osnov čovekovog postojanja u društvu, vrednosti što su ih uspostavili religija i mitologija, tradicija i istorija. Drugo, uspostavljaju se one vrednosti koje su u vrednosnom sistemu koji se ruši označavale ne-vrednosti ili anti-vrednosti“ (Velmar-Janković 1978: XVI). Pesma „Himna“ dotiče se s Crnjanskovom pohvalom nagonu iskazanom u jednom prikazu 1922. godine: „Duboki nagoni, koji ne podležu zakonima i koji su suviše vreli, izvanredni, da bi se njima moglo upravljati“ (Crnjanski 1999b: 134).
Aktivistička, prevratnička i anarhijska misao provlači se i kroz većinu članaka i prikaza, naročito onih nastalih u vreme publikovanja prve pesnikove zbirke. Tako u osvrtu na hrvatsko glasilo Plamen Crnjanski piše: „Pobuna, pobuna, svugde pobuna protiv ovog učmalog društva, pobuna protiv praznog frazerstva, pobuna protiv diplomiranih i patentiranih, pobuna protiv svih mediokriteta sa sitnom i zlobnom ambicijom i sa preteranim zahtevima, pobuna, najzad, protiv svih ’đaka Velikih Učitelja’ i novih Velikih Učitelja bez đaka“ (Crnjanski 1999a, 291–292). Iste godine Crnjanski piše i o Adijevoj poeziji: „Ne peva heroje, peva bunu. Rečima što nisu više raskošne i dekadentne, nego crne i buntovne kao crteži Kolvicove, on gospodari i vodi nad svim nezadovoljnicima, dobrima i potlačenima od onog sloja gospoštine njine, koju i mi poznajemo“ (Crnjanski 1999a, 14–15).
Premda se u ciklusu „Vidovdanske pesme“ nalazi samo jedna pro- gramska pesma (reč je o uvodnoj pesmi „Prolog“20) iz nje se nedvosmisleno čita Crnjanskov raskid sa određenom književnom tradicijom i proklamovanje novog pesničkog programa, iskazanog frazeologizmom zasnovanim na formalizovanoj kletvi:
Ali: ili nam život nečega nova nosi
a duša nam znači jedan stepen više
nebu što visoko zvezdano miriše,
il` nek i nas i pesme i Itaku i sve
đavo nosi.
Povodom pesme „Prolog“ N. Cvetković piše: „U neposrednoj vezi sa poricanjem pravila, normi i slave Poetika stoji i Crnjanskovo angažovanje za novu poeziju, za nove stihove i izraz“ (Cvetković 1993: 17). Kako navodi Aleksandar Jerkov: „Novi stihovi ubijaju stare, udvoričke rime, lome otmene metre koji kloparaju na vetru, sve se menja u duhu novog doba i velikog, neodoljivog, modernističkog poetičkog gneva“ (Jerkov 2010: 268–269). Poetičke novine ove poezije možda suštinski opisuju reči Tanasija Mladenovića u pogovoru za knjigu Itaka i komentari (1959), koji tragajući za izvorom sugestivnosti Crnjanskovih stihova beleži: „Ovu svoju neobično veliku sugestivnost Crnjanski postiže smelom upotrebom jezika i reči, novi, svežim, ponekad i bizarnim i čudnim slikama i metaforama, a ponekad čak i sintaksičkim i stilskim nepravilnostima, naročito preteranom upotrebom zapeta i drugih interpunkcijskih znakova, koje ne beleži po zakonima gramatike i školskim kanonima, nego prema ritmičkim talasanjima svojih stihova i ideja. No, i onda kada, površno gledano, izgleda ekscentričan, plah i silovit, ponekad ratoboran i rapav, ovaj pesnik spada u one retke stvaraoce koji imaju stila i koji imaju snage i sposobnosti da svoj stil nametnu svima i svakome, pa čak i književnim pedantima i čistuncima. Njegov stil se ponekome može i ne dopadati, ali mu snagu i originalnost, moderan i savremen izgled i sjaj, poreći ne može niko“ (Mladenović 1959: 299).
Početno snažno aktivističko delovanje Miloša Crnjanskog kroz uspostavljanje kritičkog odnosa prema kanonizovanim i idealizovanim elementima istorije, tradicije i kulture, ali i prema ondašnjem savremenom političkom trenutku i pesničkim poetikama, već nakon ciklusa „Vidovdanske pesme“, iako ne iščezava sasvim, prestaje da bude dominanta njegove poezije. Namesto aktivističkog duha i pretežno „političkih pesama“, javlja se jedna drugačija, samosvojna poetika, koja je obeležila srpsku poeziju čitavog dvadesetog veka.
Bojan Čolak
1 Analiza ciklusa „Vidovdanske pesme“ urađena je prema ovome izdanju.
2 Ovakvo određenje stihova iz „Vidovdanskih pesama“ povezano je s kasnijim Crnjanskovim zauzimanjem negativnog stava prema političkim pesmama generalno. Opravdanje za njihovo pisanje pronalazio je jedino u ratnom vremenu.
3 „Vidovdanske pesme“ bile su predmet mnogih istraživanja, a verovatno najdetaljniju analizu ovog ciklusa ponudio je Aleksandar Petrov (Petrov 1971).
4 Zanimljive interpretacije pesama iz ovog ciklusa iz aspekta odnosa prema kosovskom mitu pružio je Nikola Cvetković (Cvetković 1992).
5 Reči Dobroslava Jevđevića, urednika časopisa „Dan“, kojima je Gavrilo Princip opisan u uredničkom uvodnom slovu za prvi broj ovoga lista.
6 Radomir Konstantinović navodi: „Protiv […] duha ’narodnih svetinja’, on je suprotstavio, u stavu anarhističkog izgredništva, rebelskog ’svetogrđa’, stav sebra u pobuni. Prvi put u srpskoj kulturi ovde taj sebar ne traži svoje biće i svoj izraz mistifikacijom, romantičarskom, srednjovekovne državne moći kao svoje moći, već se javlja kao njen demistifikator […] u stavu nihilističkom čiji nihilizam, kroz odbijanje ’pobede svete’, jeste oslobađajući nihilizam, iskazan jezikom koji, očito, ne želi da bude pamćen po antologijama, čitankama, sasvim ’sebarski’ u svojoj ogoljenosti, bez ičega od duha stilizacije, i literature, s jednom neposrednošću izraza koja je, kao samo suštanstvo ’raje i rite’, lirizam po sebi, lirizam ove pobune golih koja ogoljuje i svet i jezik“ (Konstantinović 1970: 145).
7 Reči Miloša Crnjanskog iz Komentara (Crnjanski 1993: 194).
8 Podvukao B. Č.
9 Kasnije će se Crnjanski ograditi od ovakvog određenja: „Razume se, posle mnogog iskustva, ja više ne mislim onako patetično o ’sebru što na točku cvili’, ali su to još uvek mase kojima se bavim u svojim, nažalost još papirnatim političkim koncepcijama“ (Crnjanski 1999b: 406–407).
10 Zanimljivo bi bilo detaljnije ispitati kod Crnjanskog ovaj odnos elitne kulture, kanonizovane, filtrirane moći prema rasutoj, nekoherentnoj, anonimnoj, „narodnoj“, „niskoj“ kulturi. I u velikom delu putopisnih reportaža Crnjanski iskazuje empatiju prema nižim slojevima, tzv. „običnom čoveku“ kome suprotstavlja kulturu. Više o tome u: Jaćimović 2009.
11 Kako Zoran Avramović navodi, „ideja jugoslovenstva predstavlja za Crnjanskog osnovni politički okvir za egzistenciju srpskog naroda, pa je otud razumljivo tesno preplitanje srpstva i jugoslovenstva“ (Avramović 2010: 158).
12 Do ove pesme Gavrila Principa došao sam zahvaljujući Draganu Hamoviću. Citirano prema: Zvono, god. II, br. 17, Sarajevo, 8. marta 1919, str. 1.
13 O Crnjanskovom posezanju za određenim žanrom i izneveravanju žanrovskog „hori- zonta očekivanja“ izuzetno je ubedljivo pisao N. Petković (Petković 1996).
14 I u predanjima se javlja motiv Markovog „povlačenja“ pred „neherojskim“ dobom.
15 Analizirajući političku misao Miloša Crnjanskog u tekstovima iz tridesetih godina Z. Avramović beleži: „Upotreba sile je legitimna u odbrani nacionalne slobode od stranog zavojevača, ali je nelegitimna u uslovima unutrašnje političke borbe. Ubeđivanje masa, javni zahtevi, retorička veština – to su osnovna sredstva političke delatnosti“ (Avramović 2010: 23). Treba imati u vidu da je Crnjanski umnogome korigovao političke stavove u periodu nakon „Vidovdanskih pesama“, ali i da „nema sumnje da u strukturi pogleda na rat i mir Miloša Crnjanskog preovlađuje radikalna nekoherentnost […] u različitim društvenim i političkim situacijama Crnjanski nejednako sudi o činjenici rata u razdobljima mira“ (Avramović 2010: 260).
16 I u putopisnim reportažama „Vido, ostrvo smrti“ (1925) i „Groblja Srbije na Krfu“ (1925) Crnjanski daje zgađenost nad poratnim vremenom, kritiku posleratnog društva i zaborav ratnih stradanja.
17 U pismu Mladenu Leskovcu Crnjanski ovu pesmu određuje kao političku: „U njemu [časopisu ’Dan’] ima jedna politička pesma koja je karakteristična“. Navedeno prema: Miloš Crnjanski, Lirika. Priredio Ž. Stojković. Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, 1993, str. 597.
18 Nikola Cvetković zapaža: „Pojedini stihovi iz ’Prologa’ i ’Epiloga’ […] u kojima je
sadržan pesnikov program, prisno korespondiraju sa nekim izričitim stavovima koje je Crnjanski iskazao u drugim kritičkim tekstovima i beleškama objavljenim u tim prvim posleratnim godinama. U pojedinim slučajevima ne samo da je duh i smisao istovetan nego se i čitave rečenice podudaraju“ (Cvetković 1993: 13).
19 U verziji publikovanoj u Savremeniku završni stihovi glase: „Oj. / Jer nama veruju još samo / Na našu krv!“
20 Vid. predgovor Svetlane Velmar-Janković Crnjanskovoj poeziji, gde je ponuđeno izuzetno inspirativno tumačenje ove pesme (Velmar-Janković 1978), kao i minucioznu analizu Aleksandra Petrova (Petrov 1971).
Literatura
AVRAMOVIĆ, Zoran. Politička misao Miloša Crnjanskog. Beograd: Institut za političke studije, 2010.
DERETIĆ, Jovan. Istorija srpske književnosti. Beograd: Prosveta, 2004.
VELMAR-JANKOVIĆ, Svetlana. „Pesnik trenutka koji nestaje“. U: Miloš Crnjanski: Sabrane pesme. Beograd: SKZ, 1978.
JAĆIMOVIĆ, Slađana. Putopisna proza Miloša Crnjanskog. Beograd: Učiteljski fakultet, 2009.
JERKOV, Aleksandar. „Estetika neveselog: poetički sistem i modernizam ranih stihova Miloša
Crnjanskog“. U: Smisao (srpskog) stiha. Knjiga 1. De/konstitucija. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2010.
KONSTANTINOVIĆ, Radomir. „Miloš Crnjanski“. U: „Treći program“, Beograd, Radio Beograd,
jesen 1970. Str. 144–199.
LUNAČEK, Vladimir. „Kosovo“. U: „Savremenik“, Zagreb, 1913.
MLADENOVIĆ, Tanasije. „Pogovor“. U: Miloš Crnjanski: Itaka i komentari. Beograd: Prosveta, 1959.
PETKOVIĆ, Novica. Lirske epifanije Miloša Crnjanskog. Beograd: SKZ, 1996.
PETROV, Aleksandar. Poezija Crnjanskog i srpsko pesništvo. Beograd: “Vuk Karadžić“, 1971. STOJKOVIĆ, Živorad. „Pesnički put Miloša Crnjanskog“. U: Miloš Crnjanski: Lirika. Proza. Eseji. Beograd/Novi Sad: SKZ/Matica srpska, 1965.
CVETKOVIĆ, Nikola. „Kosovski mit i vidovdanski kult u `Vidovdanskim pesmama Miloša Crnjanskog“. „Baština“, sv. 3, Priština, 1992. Str. 74–84.
CVETKOVIĆ, Nikola. Pesnička poetika Miloša Crnjanskog. Priština / Niš / Gornji Milanovac: Jedinstvo / Prosveta / Dečje novine, 1993.
CRNjANSKI, Miloš. „Mesić, manastir srpskih despota u Banatu“. U: „Vreme“, 11. jun 1925. Beograd, god. V, br. 1247. Str. 4.
CRNjANSKI, Miloš. Lirika. Priredio Ž. Stojković. Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, 1993
CRNjANSKI, Miloš (a). Eseji i članci I. Priredio Ž. Stojković. Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, 1999.
CRNjANSKI, Miloš (b): Miloš Crnjanski: Eseji i članci II. Priredio Ž. Stojković. Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, 1999.
