Kandid je napisan pre dva stoleća. Na naslovnoj strani prvog izdanja, koje se pojavilo 1759. godine, bio je predstavljen francuskim čitaocima kao „prevod s nemačkog od g. doktora Ralfa, sa dodacima koji su nađeni u doktorovom džepu kad je umro u Mindenu leta gospodnjeg 1759“, dakle, kao francuski prevod nemačkog dela, a ne kao delo francuskog pisca. Ali u to nisu verovali ni čitaoci, ni cenzori Luja XV. I sadržajem i stilom Kandid je otkrivao svoje francusko, prosvetiteljsko poreklo, a znalo se zašto pisac mora da krije svoje ime.
Oduševljenim čitaocima, kao i uzbuđenim cenzorima, ostalo je, dakle, samo da nagađaju pravog pisca, i to, prvima da ga još više cene, da još više budu privrženi njegovom kritičkom i revolucionarnom duhu koji je suvereno izvrgavao ruglu sve svetinje na koje se oslanjao „stari režim“, a drugima da mu se osvete za sva poniženja koja im je bez ikakve milosti naneo i za slobodu koju je sebi izvojevao da govori istine koje su prianjale za samo srce ogromne većine naroda. Pravi pisac, međutim, bio je dovoljno razborit i oprezan da se ne otkriva, ni prvima, ni drugima.
Režim Luja XV nije obećavao ništa dobro slobodnim misliocima. Kancelar Luja XV, Segije, pokrenuo je pravu hajku protiv svega što je slobodno i kritički mislilo, govoreći kao tužilac pred parlamentom:
„Pojavila se nečastiva i osiona sekta koja svoje lažno učenje ulepšava imenom filozofije… Sloboda misli, to je njihov borbeni poklič koji se razleže s jedne strane sveta na drugu… Broj njihovih pristalica raste. Države se ljuljaju na svojim vekovnim temeljima.“
Ovi i ovakvi pozivi na uzbunu protiv slobodnih mislilaca, protiv filozofa, nisu mogli ostati bez posledica. Pred narodom se već sama reč filozof izjednačila s rečju slobodni mislilac, kritičar, ateist. Jedan od najslobodoumnijih i najrevolucionarnijih, Didro, pisao je da su filozofi „već po svom položaju prijatelji razuma i unapređenja nauke“, kao što su popovi „neprijatelji razuma i pomagači neznanja“, a u velikoj Enciklopediji bilo je napisano da je filozof „onaj ko duboko poznaje stvarnost i knjige, ko sebe podređuje naredbama razuma i ko sigurno korača putem istine i pravičnosti“. Filozofi su, dakle, stekli veliki ugled svestranih i neustrašivih boraca za trijumf znanja, pravičnosti, poštenja, jednakosti i slobode nad neznanjem, nepravičnošću, nepoštenjem, nejednakošću i tiranijom. I upravo zbog toga ih je dotrajali „stari režim“ nemilosrdno progonio, spaljujući javno njihove knjige, bacajući ih u tamnice i progoneći ih na sve strane i na sve moguće načine. Zar je onda čudno što su se najznačajnija i najlepša dela francuske filozofske literature XVIII veka pojavila sa izmišljenim ili lažnim imenima pisaca!
Sam Volter je tokom svog života upotrebio više od dve stotine raznih pseudonima na svojim mnogobrojnim i raznovrsnim spisima. Tako je izmislio i „g. doktora Ralfa“ kao tobožnjeg pisca svog Kandida. Uz to mu se činilo da mu opreznost nalaže da još i u svojim privatnim pismima tvrdi kako Kandid uopšte nije njegovo delo. Neobično bogatstvo mašte, ubitačna ironija, lak i duhovit stil – sve je to izazivalo sumnje da je on ipak pisac dela koga se odricao. A on je bio na oprezu. Kasnije, kad su se te sumnje obnovile, pošto se nije znalo ko je pravi pisac sličnog romana Bezazleni, Volter je s ironijom, kakva je samo njemu bila svojstvena, pisao slavnom matematičaru i pokretaču Enciklopedije, Dalamberu: „Treba samo da se pojavi bilo kakva brošura sa dva-tri zrna soli, čak i grube, odmah svi redom počnu da viču: to je on, prepoznajem njega, to je njegov stil. Umreće onakav kakav se i rodio. Bez obzira šta je i kako je, Bezazleni ne postoji; ja ni u kom slučaju nisam napisao Bezazlenog, niti bih ga napisao; ja sam nevin kao golubica i hoću da steknem razboritost zmaja.“
Ova opreznost svedočila je o velikom Volterovom životnom iskustvu. Kad je napisao Kandida, već je bio u šezdeset petoj godini života i nije više mogao imati nikakvih iluzija o svetu u kome je morao da diše, a koji ga je gušio od najmlađih dana kad je kao dečak i mladić osetio prazninu i dosadu skolastičkog obrazovanja u jezuitskom koležu. Rođen 1694. u porodici siromašnog plemića u Parizu (pravo ime mu je bilo: Francois Marie Arouet le Jeune), počeo se rano baviti književnošću i pokazao je neosporan književni talenat, ali ga je slobodoumlje već na prvom koraku dovelo u sukob s režimom, i u dvadeset trećoj godini života morao je da tamnuje jedanaest meseci u Bastilji zbog jednog epigrama u kome je izvrgao ruglu samog regenta.
Prva književna dela počeo je Volter pisati u Bastilji. Po izlasku iz zatvora ubrzo je došao u novi sukob s vlastima i morao je da se skloni u Englesku. A to je imalo presudan značaj za njegov dalji život i misaoni razvoj. Tamo, u Londonu, osećao se kao čovek koji se našao u slobodi posle tamnice: i u političkom životu, i u književnosti, i u filozofiji, našao je mnogo onoga za čim je uzaludno težio u Francuskoj. Našao se u krugovima najistaknutijih književnika, filozofa i naučnika i posvetio se ozbiljnom studiranju filozofije i nauke.
Šta je to za njega značilo, pokazala su Filozofska pisma, koja je objavio najpre na engleskom, a zatim i na francuskom (1734). Upoređujući Francusku s Engleskom, on je u ovom delu dao takvu sliku francuskog feudalnog apsolutizma da je izdavač francuskog izdanja odmah uhapšen i strpan u Bastilju, a knjiga javno spaljena pred pariskim Parlamentom kao delo koje „stoji u suprotnosti s religijom, dobrim naravima i uvaženjem vlasti“. Sam Volter izbegao je hapšenje napustivši Pariz. Utočište i zaštitu dala mu je njegova prijateljica madam di Šatle. Na njenom imanju on je proveo punih deset godina bogatog književnog stvaranja, a njena smrt ne samo da ga je duboko potresla već ga je ponovo bacila u neizvesnost. Posle kratkotrajne blagonaklonosti dvora, što mu je pribavilo i prijem u Francusku akademiju (pošto je dvaput, 1734. i 1743, bio odbijen) morao je ponovo da napusti Francusku jer ga je zbog nekih šala omrznula kraljeva milosnica, madam Pompadur. Pruski „kralj-filozof“, Fridrih II, koji je već ranije sve činio da pridobije Voltera da živi na njegovom dvoru, kao da je samo čekao ovaj trenutak: ponudio mu je da dođe u Potsdam i kad se ovaj odazvao pozivu, obasuo ga je nagradama i počastima.
Ali, prijateljstvo između pruskog kralja i francuskog slobodoumnog mislioca nije moglo dugo trajati: čim se Volter usudio da kritikuje i Fridrihove postupke, kralj je pokazao svoje pravo „prosvećeno“ vladarsko lice. Volter se ponovo našao u bespuću, jer u Pariz nije smeo da ide. Lutao je po Švajcarskoj i raznim gradovima i dvorcima u unutrašnjosti Francuske, ne prekidajući ni za trenutak svoj plodni književni rad. I upravo u to doba napisao je i Kandida, gde je, pored ostalog, dao oduške svom raspoloženju koje je bilo posledica iskustva sa Fridrihom i boravka u Nemačkoj uopšte. Nešto posle objavljivanja Kandida skrasio se ipak u zamku Fernej, na granici između Švajcarske i Francuske, koji je kupio za svoje stare dane i u kome je proveo gotovo ceo ostatak života, učinivši svoj dom književnom prestonicom Evrope. U Fernej se počelo hodočastiti iz svih krajeva sveta, a Volteru je prijalo da igra ulogu nekrunisanog „monarha“ književnosti nove filozofske religije koju je hteo da zasnuje. Tek kad je umro Luj XV i kad je nešto popustio apsolutizam u Francuskoj, ponovo se vratio u svoj rodni grad, Pariz. To je bio pravi trijumf, jer ga je ceo Pariz dočekao na nogama. Ali to je bio i kraj: nekoliko meseci kasnije umro je na obali Sene (30. maja 1778), preko puta kraljevskog dvorca na Tiljerijama, koji mu je naneo mnogo zla. Za sobom je ostavio ogromno književno delo. Kandid je jedan od najlepših plodova njegovog stvaralačkog duha, po kome se često i cela epoha prosvećenosti u Francuskojnazivala i epohom volterijanstva.
O utisku koji je Kandid izazvao kod svojih prvih čitalaca govore razna svedočanstva, a svakako više i karakterističnije od svega i pisma dvojice najviših funkcionera tadašnjeg režima, kojima je bilo povereno da budno paze na svako novo književno i filozofsko delo – generalnog advokata i vrhovnog tužioca Francuske. „Evo već nekoliko dana“, pisao je onaj prvi drugome, „širi se brošura pod naslovom Kandid ili Optimizam… Čini mi se da u toj brošuri, iz koje sam na brzinu prelistao tek nekoliko poglavlja, ima izraza i alegorija koji su podjednako protivni religiji kao i dobrim običajima.“ A vrhovni tužilac je posle ovog upozorenja odmah dao nalog šefu policije da mu pronađe krivce i svedoke. „Molim vas, ne gubite vreme“, pisao je tužilac, „pa ako pronađete svedoke koji bi bili spremni da iznesu dokaze protiv pisca i onih koji brošuru šire, obavestite me kako bih mogao da ih saslušam.“
Ali na veliku žalost i jednog, i drugog i trećeg, kao i svih onih koji su bili protiv slobodoumlja, ništa se nije moglo učiniti, osim onoga što je već bilo uobičajeno kad su bile u pitanju knjige ove vrste. Vredi zabeležiti da je, začudo, kalvinistička, republikanska cenzura Švajcarske uspela da preduhitri katoličku, kraljevsku cenzuru Luja XV; te je tako Volterov Kandid doživeo čast da bude najpre spaljen u Švajcarskoj, što je samo doprinelo da se populariše i izvan granica Francuske!
Današnjem čitaocu Kandida, koji više nema čula za sve što je uzbuđivalo prosvećenog čitaoca XVIII veka, često se postavlja pitanje šta je u sadržaju i stilu Kandida najviše delovalo na čitaoce i doprinelo da on bude toliko progonjen od režima Luja XV i uvršten u najrevolucionarnija dela francuske prosvećenosti XVIII veka.
To je, pre svega, duhovita, snažna satira koje u Kandidu ima u izobilju i koja mu daje osnovnu vrednost. Tu je pisac doista bio „kod svoje kuće“. Ali ako se mora priznati da je Didro bio u pravu kad je govorio da je Volter „uvek samo drugi po redu u svima književnim rodovima“, onda svakako treba učiniti izuzetak kad je reč o Volterovoj satiri. Jer, malo je pisaca koji su imali talenat za satiru kakav je on imao. A on je taj talenat razvio i obogatio svestranim književnim i filozofskim obrazovanjem, kao i bogatom stvaralačkom delatnošću, koja se, doduše, često iscrpljivala u malim i efemernim književnim rodovma, ali nikad nije gubila svoj razmah, svoju progresivnost i umetničku lepotu. Upravo zbog toga nije Volter mogao ni zamisliti filozofiju koja se zatvara u metafizičke sisteme. Veoma je karakteristično njegovo shvatanje da je svaki metafizički sistem, u stvari, samo „metafizički roman“. U tom duhu podsmevao se on metafizičkim sistemima Dekarta, Malbranša, Spinoze i Lajbnica, ističući nasuprot njima primer Galileja i drugih velikih, modernih istraživača prirode, ali to mu ipak nije ni najmanje smetalo da se celog svog života bavi metafizičkim pitanjima i da piše prave „metafizičke romane“. U stvari, on je odlučno bio protiv filozofskih sistema, a činilo mu se da je ne samo mogućno već i najprirodnije da se filozofija izlaže u književnim delima. Tako je postao prvi i najsvestraniji uzor filozofa prosvetitelja XVIII veka, koji sjedinjuje u sebi filozofiju i književnost, pretvarajući i jednu i drugu u borbenu i duhovitu književno-filozofsku prosvetiteljsku publicistiku, kojoj se ne mogu poricati ni književni ni filozofski kvaliteti. Taj tip filozofa i filozofije održao se u Francuskoj i do današnjeg dana i još uvek vrši snažan uticaj.
Kao jedan od prvih i najtipičnijih filozofa prosvetitelja te vrste, Volter je u sebi sjedinio veoma raznovrsne i bogate književne i filozofske uticaje koje naročito moramo imati u vidu kad čitamo dela kao što je njegov Kandid. Tu su, pre svega, francuske književne i filozofske tradicije, počevši od slavnog i velikog Rablea, preko Sirana de Beržeraka, pa do Volterovih neposrednih preteča, uključujući i Fenelona. Tu su, dalje, uticaji španske književnosti, a pre svega Servantesa i Grasijana. A tu su i engleski uticaji, počevši od Ben Džonsona i Šekspira do Svifta, koga je Volter osobito visoko cenio, pa i podražavao, kao što se donekle vidi i u Kandidu. Ali time se ne iscrpljuju svi bitni, sastavni elementi koji su delovali na Volterovo misaono formiranje. On se predano trudio da upozna i sve što je najznačajnije u nauci. Njegov prvi i najviši ideal u nauci bio je Njutn, a u filozofiji, posle velikog uticaja koji je na njega izvršio francuski skeptik Pjer Bejl, došli su još snažniji uticaji utemeljivača modernog empirizma Džona Loka i engleskih deista, naročito Kolinza, Tolanda i Vulstona.
U osnovi, sjedinio je Volter u svojoj ličnosti i u svojoj stvaralačkoj delatnosti bogatstvo galske duhovitosti, ljubavi za sve što je „ovozemaljsko“, tj. ljudsko, i dubokog smisla za upoznavanje stvarnosti i za delatnost koji je otkrio boraveći u Engleskoj. Razume se, iznad svega ostao je najznačajniji faktor Volterove ličnosti, ili, bolje rečeno, njegovog talenta, koji je stvarno bio nepresušni izvor ironije, lucidnosti, duhovitosti, smisla za humor i kritiku, a uz to obrazovan solidnim poznavanjem najvećih dela svetske filozofije i književnosti, počevši od Hiljadu i jedne noći pa do Lokovih filozofskih dela. Nije teško, dakle, objasniti zašto je Volter bio osobito jak u satiri i zašto je voleo da piše takozvane „filozofske romane“ ili „filozofske pripovetke“, među kojima je Kandid zauzeo posebno mesto. Taj rod književnosti pretvorio je on u „satiru naravi“, za koju je najkarakterističnije to da ličnosti samo personifikuju izvesna obeležja (naravi) i pojmove da bi se videlo koliko one nose u sebi opravdanja i istinitosti pred sudom razuma.
Kandid je pravi obrazac takve „filozofske pripovetke“ ili „satire naravi“. To pokazuje već sam naslov. Šta znači reč „kandid“? Prosto, naivko. To je personifikovano svojstvo naivnog optimizma koji se suočava sa brutalnom stvarnošću; i kao što je naivko, uz pomoć ironije, prikazan kao nepodnošljiva krajnost jedne ljudske osobine koja se podjednako može ceniti kao i prezirati, tako je stvarnost prikazana još brutalnije nego što je znamo, da bi naivnost izgledala još naivnije. Bogato inspirisan Hiljadu i jednom noći, Servantesovim Don Kikotom, raznim pustolovnim romanima i putopisima, naročito Sviftovim Guliverom, Volter vodi svog Kandida od Nemačke, preko Holandije i Francuske, čak u Paragvaj i Eldorado (izmišljenu zemlju iluzija), da bi ga vratio u Francusku i Englesku, a zatim uputio u Veneciju i Tursku, gde se putovanje (i pripovetka) završava. I šta se pokazuje, šta se otkriva čitaocu? Stvarnost u kojoj ima neuporedivo više nakaznog nego lepog (izuzevši Eldorado), u kojoj sve izgleda bedno i žalosno.
Glavni predmet Volterove kritike u Kandidu je poznata filozofska ideja – Lajbnicova misao o predodređenoj harmoniji, po kojoj se sve objašnjava nekim unapred postavljenim i utvrđenim redom, tako da je i ovaj svet u kome živimo i moramo da živimo upravo onakav kakav je mogao i morao da bude, tj. najbolji od svih svetova. Volter je hteo da pokaže koliko je takav kosmološki optimizam udaljen od stvarnosti. Kad neko upita Kandida, u jednom trenutku njegove pustolovne egzistencije: „Jeste li vi ovde iz dobrih uzroka?“ – Volter odmah stavlja u usta Kandidu i odgovor da je „sve samo sobom u vezi jedno s drugim i udešeno da ne može biti bolje“, iako su bugarski vojnici silovali devojku koju on žarko ljubi, iako nigde oko sebe nije video ništa dobro. Ali tu se Volterova ironija nije zaustavila. Nije on badava bio na pruskom dvoru, nije uzalud posmatrao šta rade i kako rade nemački filozofi, koji, dalje od Lajbnica i Volfa, nisu ni hteli ni znali da misle. Oličenje takve filozofije u Kandidu je doktor Panglos koji je „predavao metafiziko-teologo-kosmolo-nigologiju“ i koji je marljivo dokazivao „da nema nikad posledice bez uzroka“ i da je „u ovom najboljem svetu od svih mogućih svetova zamak gospodina barona najlepši od svih zamkova, a gospođa najbolja od svih mogućih baronica“. Kad doznaje da su mu silovali ljubljenu Kunigundu, nepopravljivi optimist nije mogao da učini ništa drugo nego da uzdahne: „Ah gde si, svete, najbolji od svih svetova.“
Iskušenja Kandida su neizmerna. Volter ima bogatu maštu, oštar kritički duh i mnogo sarkazma, pa velikodušno pruža Kandidu da dozna da „čovek ne može ni krv pustiti, ni klistirati se a da ne plati“, da u ratu, „kad se trideset hiljada ljudi bore protiv trupa iste jačine, ima oko dvadeset hiljada sifilističara sa svake strane“, itd. I sama mudrost u ličnosti učenog doktora Panglosa strada od sifilisa, a ovaj objašnjava da je to zaslužio od prijateljice Pakete i otkrivao lanac poroka u kome prvo mesto zauzima jedan fratar. „Taj je poklon dao Paketi“, priča Kandidu učeni doktor Panglos, „neki veoma učeni franjevac, koji se napajao na samom izvoru; jer on ga je dobio od neke stare grofice koja ga je dobila od nekog konjičkog kapetana, koji je za njega imao da zahvali nekoj markizi, koja ga je vukla od nekog paža, koji ga je dobio od nekog jezuite, koji ga je dobio, kao iskušenik, u pravoj liniji od jednog druga Hristofa Kolumba.“
Ko sve tu nije razobličen? Svi koji su bili „krv i meso“ feudalnog sistema. Kritikujući njih, Volter je bio neumoljiv, nemilosrdan, ne izneverivši nikad i nigde svoj smisao za humor. Neumoljiv je bio i prema nauci koja nije htela da zna za progres. On to i u Kandidu ispoljava uzgred, ali sa nenadmašnim sarkazmom, kad govori o Akademiji nauka u Bordou, kojoj je Kandid po povratku iz Eldorada poklonio čudesne ovce i koja na to „raspisa kao temu za nagradu te godine da se iznađe zašto je vuna te ovce crvena i nagradu dobi neki naučnik sa severa koji dokaza sa A plus B, manje C, podeljeno sa Z, da je ta ovca morala biti crvena i da ugine od ovčjih boginja“.
Uostalom, Volter koji je znao da se naruga svima i svačemu, ni u Kandidu nije ostao dužan onima koje je. odabrao kao predmet svoje kritike. Kako je u ličnosti Kandida otelotvoren optimizam, stvorilo se mišljenje da je Kandid najizrazitije delo pesimističkog razdoblja Volterovog književnog stvaranja. Međutim, satirička kritika kosmološkog optimizma uz svu svoju oštrinu, koja je tako svojstvena Volterovim kritikama, nije isto što i pesimizam. O tome govori i završetak Kandida, znameniti završetak o kome je bilo toliko diskusija. Pošto je Kandid video naličje „najboljeg od sviju svetova“, skrasio se najzad na imanju (negde u Turskoj), gde treba da živi od svoga rada. Razgovor između njega i učenog doktora Panglosa najzad teče ovako:
„Ja znam i to“, reče Kandid, „da treba da obrađujemo svoj vrt.“ – „Imate pravo“, reče Panglos, „jer kad je čovek postavljen u Edenski vrt, postavljen je tamo ut operaretur eum, da radi, što dokazuje da čovek nije rođen da besposliči.“ – „Da radimo, a ne da razglabamo“, reče Martin; „jedino tako će nam život biti snošljiv.“ I na kraju, kad učeni Panglos podseća Kandida šta mu se dogodilo i šta mu se sve moglo dogoditi, on završava:
„Dobro je to rečeno“, odgovori Kandid, „ali treba da obrađujemo svoj vrt.“
Tako je Volter dozvolio Kandidu da se iskupi za sve filozofske grehove koje je počinio verujući lažnim iluzijama o predodređenoj harmoniji i o maksimalnoj slobodi ovoga sveta. A to ubedljivo pokazuje da je Volterov Kandid u svojoj suštini humanističko delo da Volterova kritika ljudskih poroka i slabosti ipak na kraju teži idealu čovečnosti. Upravo zbog toga Volter danas nalazi svoje čitaoce kao i pre dva stoleća.
VELJKO KORAĆ
Kandid
ZAKLJUČAK
Kandid u dubini duše nije imao nimalo volje da se oženi Kunigundom, ali ga je krajnja bezočnost baronova naterala da sklopi brak, a Kunigunda je tako živo navaljivala na njega da nije mogao da trgne reč. On upita za savet Panglosa, Martina i vernog Kakamba. Panglos sastavi jednu lepu raspravu u kojoj je dokazivao da baron nema nikakva prava nad svojom sestrom i da ona može, po svim zakonima carstva, da stupi s Kandidom u brak na levu ruku. Martin zaključi da se baron baci u more. Kakambo odluči da ga treba poslati natrag na galiju onom baši i ponovo okovati, a posle toga bi se mogao otpremiti prvim brodom u Rim, ocu generalu. Nađoše da je ovo mišljenje dobro. Starica mu se pridruži, a njegovoj sestri ne rekoše ništa o tome. Sa nešto malo novaca stvar je bila gotova, i oni su uživali što su podvalili jednom jezuitu i kaznili jednog naduvenog nemačkog barona.
Bilo je sasvim prirodno pomisliti da će Kandid, posle tolikih nesreća, oženjen svojom dragom, živeći sa filozofom Panglosom, sa filozofom Martinom, mudrim Kakambom, a pošto je povrh toga poneo toliko dijamanata iz otadžbine starih Inka, voditi najprijatniji život na svetu. Međutim, Jevreji su ga toliko izvarali da mu je ostalo samo to malo poljsko dobro. Žena mu je svakog dana bila sve ružnija, te postade svađalica i nesnosna; starica je bila bolešljiva i postade još zlovoljnija nego Kunigunda. Kakambo je radio u vrtu i odlazio u Carigrad da prodaje povrće, te je bio premoren poslom i proklinjao svoju sudbinu. Panglos je bio očajan što ne blista na kakvom nemačkom univerzitetu. Što se tiče Martina, on je bio čvrsto uveren da je svuda podjednako rđavo i podnosio je sve strpljivo. Kandid, Martin i Panglos raspravljali su ponekad o metafizici i moralu.
Ispod prozora svoje poljske kućice videli su često kako prolaze brodovi puni efendija, paša i kadija, koje su slali u progonstvo na Lemnos, Mitilenu ili u Erzerum. Videli su druge paše, efendije i kadije koji su dolazili na mesta proteranih, a koje su posle takođe proterivali. Videli su glave pažljivo ispunjene slamom koje su nosili da pokažu Visokoj Porti. Ti su ih prizori naveli da raspravljaju još više, a kad se nisu prepirali dosada je bila tako nesnosna da se starica jednog dana usudi da im kaže: „Volela bih da znam šta je gore: da vas siluju sto puta crnački gusari, da vam odseku pola stražnjice, da prođete kroz šibu Bugara, da vas istuku i obese prilikom jednog spaljivanja, da vas rasecaju, da veslate na galijama, jednom reči, da pretrpite sve bede kroz koje smo prošli svi mi – ili da sedite ovde i ne radite ništa.“ – „To je veliko pitanje“, odgovori Kandid. Ove reči pobudiše na nova razmišljanja, a naročito Martin dođe do zaključka da je čovek rođen da živi u nemirnim trzajima ili u dosadnoj obamrlosti. Kandid se s tim nije slagao, ali sam nije imao nikakvog mišljenja. Panglos je priznao da je uvek užasno patio; ali pošto je jedanput tvrdio da sve ide ne može bolje biti, on je to tvrdio i dalje, a nije verovao ni reči.
Najzad, jedna stvar potpuno učvrsti Martina u njegovim tako odvratnim načelima, pokoleba Kandida više nego ikad, i dovede Panglosa u nepriliku. To je bilo onog dana kad videše kako Paketa i brat Žirofle, koji su se nalazili u najcrnjoj bedi, pristaju uz obalu kraj njihovog dobra. One tri hiljade pijastra što su bili dobili, brzo su pojeli, razišli se, pomirili se, posvađali se, bili u zatvoru, pobegli i brat Žirofle se najzad poturčio. Paketa je svuda nastavljala svoj zanat, ali on joj ništa više nije donosio. „Ja sam već unapred rekao – poče Martin – da će ono što ste im dali otići brzo u vetar i da će ih učiniti samo još nesrećnijim. Vi ste bili prepuni miliona pijastra, vi i Kakambo, pa niste zato ništa srećniji nego brat Žirofle i Paketa.“ – „Aha – uzviknu Panglos Paketi – nebo vas opet dovodi nama, jadna devojko! Znate li vi da sam zbog vas izgubio vrh nosa, jedno oko i jedno uho? A kakvi ste se vi načinili? Eh, što ti je ovaj život!“ Ovaj ih novi doživljaj pobudi da filozofiraju više nego ikad.
U njihovom susedstvu živeo je jedan vrlo čuveni derviš koga su smatrali za najvećeg filozofa u Turskoj. Odoše do njega da čuju šta on misli. Panglos je imao da govori i upita ga: „Učitelju, došli smo da vas zamolimo da nam kažete zašto je stvorena tako čudnovata životinja kao što je čovek?“ – „Šta se to tebe tiče? – odgovori derviš. – Je li to tvoja stvar?“ – „Ali, prečasni oče – reče na to Kandid – ima užasno mnogo zla na svetu.“ – „Šta mari – odgovori derviš – ako ima zla ili dobra? Kad njegova visost pošlje lađu u Egipat, brine li se da li je miševima na brodu dobro ili ne?“69 – „Pa šta da radim onda?“ upita Panglos. – „Da ćutiš“, odgovori derviš. – „Ja sam se nadao da ću malo izmeniti misli o uzrocima i posledicama, o najboljem mogućem svetu, o poreklu zla, o suštini duše, o predodređenoj harmoniji.“ Derviš im na te reči zalupi vrata pred nosom. Dok se taj razgovor vodio, pronese se vest da su tog časa zadavili u Carigradu dva vezira sa Velikog divana i muftiju, a da je više njihovih prijatelja nabijeno na kolac. Ta nesreća izazva svuda veliku uzbunu, koja potraja nekoliko časova. Pri povratku na svoje malo dobro, Kandid, Panglos i Martin naiđoše na nekog dobroćudnog starca koji je sedeo na pragu pod granama pomorandžinog drveta.
Panglos, koji je bio isto tako radoznao koliko je voleo da mudruje, upita ga kako je ime muftiji koga su sad zadavili. „Ja vam ne umem reći – odgovori dobri starac – a nisam nikad ni znao imena nikakvom muftiji niti veziru. Nikad nisam čuo ni reči o događaju o kome mi pričate. Ja bih rekao da uopšte oni koji se mešaju u javne poslove ponekad dožive bedan kraj a da to i zaslužuju. Ali se nikad ne raspitujem šta rade oni u Carigradu. Jedino što tamo šaljem voće na prodaju iz ovog vrta što ga obrađujem.“ Rekavši to, uvede strance u kuću. Njegove dve kćeri i dva sina poslužiše ih sa više vrsta šerbeta koje su sami spravljali skorupom sa ušećerenom korom od kedrata, pomorandžama, limunima, ananasima, morskim lešnikom, zatim kafom iz Moke u kojoj nije bilo nikakve rđave kafe iz Batavije i Zapadne Indije. Posle toga obe kćeri ovog dobrog muslimana namirisaše bradu Kandidu, Panglosu i Martinu.
„Vi zacelo imate neko veliko krasno imanje“, upita Kandid Turčina. „Imam samo dvadeset jutara – odgovori Turčin. – Obrađujem ih sa svojom decom. Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i bedu.“
U povratku na svoje dobro, Kandid se upusti u duboka razmišljanja o Turčinovim rečima. On reče Panglosu i Martinu: „Čini mi se da je ovaj stari dobričina stvorio sebi mnogo bolju sudbu nego onih šest vladara s kojima smo imali čast da večeramo.“ – „Veličine ovog sveta – odgovori Panglos – vrlo su opasne, prema kazivanju svih filozofa, jer je, kao što znate, Eglona, kralja Moavita, ubio Jehud; Avesalon je bio obešen o kosu i proboden s tri strele; kralja Nadava, Jerovoamova sina, ubio je Vasa; kralja Ela Simbrije; Ohozija Jehua; Ataliju Joada; kraljevi Joakim, Jojakim i Sedekija bili su robovi. Znate kako su poginuli Krez, Astijag, Darije, Dionisije Sirakuski, Pir, Persej, Hanibal, Jugurta, Ariovist, Cezar, Pompej, Neron, Oton, Vitelije, Domicijan, Ričard II engleski, Eduard II, Henrik VI, Ričard III, Marija Stjuartova, Čarls I, tri francuska Anrija, car Henrik IV?
Znate…“ – „Ja znam – i u to upade Kandid – da treba da obrađujemo svoj vrt.“
– „Imate pravo – reče Panglos – jer kad je čovek doveden u Edenski vrt, doveden je tamo ut operaretur eum71: da radi; a to dokazuje da nije stvoren da se odmara.“ – „Radimo i ne raspravljajmo – reče Martin. – Samo tako možemo učiniti život snošljivim.“
Celo se malo društvo složi s ovom pohvalnom namerom. Svako poče raditi što ume, i taj mali komad zemlje davao je veliki prinos. Kunigunda je, istina, bila veoma ružna, ali je izvrsno pekla kolače. Paketa je vezla; starica se brinula o rublju. Svi su redom bili od neke koristi, pa i sam brat Žirofle: on se izmetnu u vrlo dobra stolara, pa postade čak i pristojan čovek. Panglos bi ponekad rekao Kandidu: „Svi su događaji povezani jedni s drugim u ovom najboljem mogućem svetu. Jer, svakako, da vi niste bili isterani s nekoliko dobrih udaraca nogom odostrag iz jednog lepog zamka zbog ljubavi prema gospođici Kunigundi, da vas nije stavila na muke inkvizicija, da niste pešice prešli Ameriku, da niste dobro tresnuli mačem barona, da niste izgubili sve svoje ovnove iz dobre zemlje Eldorado, ne biste sad ovde jeli ušećereni kedrat i morske lešnike.“ – „Dobro je to rečeno – odgovori Kandid – ali treba da obrađujemo svoj vrt.“
Volter
