Roditelji dovode svoju decu
u Prahovo pristanište
na kraju luke
na kraj sveta
da bi se vozila vozom
do stanice Nitogen
Deca nemaju tu srećnu okolnost
da često putuju vozom
kao što su njihovi roditelji
u prošlosti imali tu privilegiju
Vožnja traje dvadeset minuta
možda minut ili dva duže
ali dovoljno da upoznaju taj šarm
uzbudljivost davno prošlih epoha
Međutim Srbijavoz ili Soko
često ispadaju iz šina
staju na pogrešnim stanicama
vagoni cisterne prolivaju kiselinu
azot ili druge opasne materije
na tek završenim preplaćenim
i pozlaćenim prugama
krećući se sporije
nego krajem devetnaestog veka
Bez granica i reda vožnje
sa elektronskim putnim kartama
lako bi ga neko mogao zaustaviti
Putnicima sa pogrešnim imenima
to bi mogla biti poslednja stanica
Saša Skalušević Skala
/Iz rukopisa knjige Pepeo boje cinobera/
