Ložač [Planeta Kafka]

Zabilješka prevodioca:

Za života je Kafka, između ostalog, planirao da objavi knjigu pod naslovom Sinovi, koja je trebalo da sadrži tri povesti: „Ložač”, „Preobražaj” i „Presuda”. Ta tri prozna dela, na svoj način, predstavljaju jezgro Kafkine pripovedačke umetnosti, koja je, opet, po rečima Paula Rabea, u samom srcu celokupne autorove umetničke vizije.

„Ložač” je nastao tokom zime i proleća 1912/1913. godine. Ispisan je u sveskama za roman Nestali (nezavršeni roman koji će kasnije, posthumno, biti poznat pod naslovom Amerika), a Kafka ga je čitao 8. marta 1913. godine svojim praškim prijateljima. Dan-dva zatim piše Felici Bauer: „Pošto su upravo sveske s mojim romanom ležale preda mnom (nekim slučajem su se odavno nekorišćene sveske našle na vrhu), uzeo sam da čitam te sveske, najpre s ravnodušnim poverenjem, kao da po sećanju tačno znam kojim redom nailaze dobri, poludobri i slabi delovi, ali bivao sam sve začuđeniji i konačno dospeo do nepobitnog uverenja da, kao celina, samo prvo poglavlje potiče iz unutrašnje istine, dok je sve ostalo, sa izuzetkom, naravno, pojedinih manjih i većih mesta, napisano takoreći po sećanju na neko veliko ali potpuno odsutno osećanje, i da stoga treba da bude odbačeno…”

Jedino je, dakle, „fragment” o ložaču bio iz unutrašnje istine. Time je autor sam potvrdio njegovu samostalnost, i uvek je na njega gledao kao na završenu povest.

Jovica Aćin

Ložač

Kad je šesnaestogodišnji Karl Rosman, koga su njegovi siromašni roditelji poslali u Ameriku, jer ga je zavela služavka i dobila s njim dete, uplovio u njujoršku luku na već usporenom brodu, ugledao je već odavno posmatrani kip boginje slobode u sunčevom svetlu koje kao da je odjednom pojačano. Njena ruka kao da je tek uzdigla mač, a oko njene figure vazduh je slobodno hujao.

„Baš je visok!”, reče u sebi, a pošto nije čak ni pomišljao da krene dalje, sve veća gomila nosača ga je, prolazeći pored njega, postepeno gurala do brodske ograde. Mladi čovek s kojim se tokom putovanja letimično upoznao, reče mu u prolazu: „Šta bi, ne silazi vam se?” „Ma spreman sam”, reče Karl, osmehnuvši mu se, i onako neobuzdano, a i zato što je bio snažniji mladić, podiže svoj kofer na pleća. Ali, dok je pogledom pratio poznanika, koji je lako mašući svojim štapom odlazio s drugima, zaprepašćeno primeti da je on zaboravio sopstveni kišobran dole u brodu.

Brzo zamoli poznanika, koji nije izgledao baš oduševljen, da bude ljubazan i na trenutak mu pripazi kofer, baci još pogled unaokolo da bi se orijentisao prilikom povratka i žurno kretne odatle. Dole je, sa žaljenjem, video da je hodnik kojim bi znatno skratio put po prvi put zatvoren, što je verovatno imalo veze sa iskrcavanjem svih putnika, pa je prolaz morao naporno da traži kroz beskrajan niz malih odaja, preko kratkih stepeništa, koja su se neprestano nadovezivala, kroz hodnike koji su stalno vijugali, kroz jednu pustu sobu s napuštenim pisaćim stolom, dok konačno nije, pošto je tim putem prošao samo jednom ili dvaput i uvek u većem društvu, stvarno potpuno zalutao. Zbunjen, a pošto nije sreo ni žive duše, čujući iznad sebe jedino topotanje hiljade ljudskih nogu i opažajući poslednji štropot izdaleka, poput daška, već zaustavljenih mašina, on poče bez razmišljanja da udara na neka slučajna vratanca kod kojih je zastao u svom lutanju.

„Pa otvoreno je”, dopre iznutra, i Karl, iskreno odahnuvši, otvori vrata. „Zašto tako sumanuto lupate na vrata?”, upita ogroman čovek, jedva i pogledavši Karla. Kroz neki otvor na stropu padala je mutna, gore na brodu davno istrošena svetlost u bednu kabinu u kojoj su krevet, orman, stolica i čovek stajali tesno jedno uz drugo kao spakovani.

„Zalutao sam”, reče Karl. „Tokom plovidbe nisam to čak ni primetio, ali ovo je užasno veliki brod.” „Da, u pravu ste”, reče čovek sa izvesnim ponosom i nije prestajao da barata oko brave na malom koferu koga je stalno pritiskao obema rukama, pokušavajući da čuje škljocanje. „Ma uđite već jednom”, nastavi čovek, „nećeš valjda stajati napolju!” „Ne smetam?”, upita Karl. „Hajdete, kako biste smetali!” „Jeste li Nemac?”, nastojao je Karl još da se obezbedi, pošto je mnogo slušao o opasnostima koje došljacima prete u Americi, posebno od Iraca. „Jesam, jesam”, reče čovek. Karl je još oklevao. Tada čovek nepredvidivo zgrabi kvaku i vratima, koja brzo zatvori, ugura Karla unutra. „Ne mogu da podnosim ako mi neko iz hodnika zaviruje unutra”, reče čovek, koji se ponovo usredsredi na svoj kofer. „Svako ko prođe, zaviri unutra – ko bi ih tolike izdržao!” „Ali, hodnik je sasvim pust”, reče Karl, neugodno priklješten uz krevetsko postolje. „Da, sad”, reče čovek. „Pa o sad je i reč”, pomisli Karl, „sa ovim čovekom je teško razgovarati.” „Lezite na krevet, tamo imate više mesta”, reče čovek. Karl se, kako je umeo, uvukao u postelju, glasno se pritom nasmejavši pri prvom uzaludnom pokušaju da nekako dospe do nje. Ali, tek što se našao u postelji, on uzviknu: „Zaboga, potpuno sam zaboravio na svoj kofer!”

„A gde vam je?” „Gore, na palubi, jedan poznanik pazi na njega. Kako se samo zove?” I iz tajnog džepa, koji mu je za put majka ušila u postavu kaputa, izvadi posetnicu. „Buterbaum, Franc Buterbaum.” „Da li vam je kofer baš neophodan?” „Naravno.” „Pa zašto ste ga onda dali nepoznatom čoveku?” „Zaboravio sam dole kišobran i pohitao sam da ga uzmem, a nisam hteo da vučem kofer sa sobom. Onda sam još i zalutao.” „Jeste li sami? Bez pratnje?” „Da, sam.” „Možda bi trebalo da se držim ovog čoveka”, prolete Karlu kroz glavu, „gde da nađem sad boljeg prijatelja.” „A sad ste izgubili još i kofer. Da o kišobranu i ne govorim.” I čovek sede na stolicu kao da je sad Karlov problem poprimio za njega izvesni značaj. „Ali, verujem da kofer još nije izgubljen. „Blažen je ko veruje”, reče čovek i snažno se počeša po svojoj tamnoj, kratkoj, gustoj kosi. „Na brodu se s lukama menjaju i običaji. U Hamburgu bi vaš Buterbaum možda i čuvao kofer, ali ovde verovatno više nema nikakvog traga od oboje.” „Ali, onda moram odmah napolje da pogledam”, reče Karl i osvrte se da vidi kako bi izišao. „Samo vi ostanite”, reče čovek i gurnu ga rukom u grudi, bezmalo grubo, natrag u krevet. „A zašto?”, upita Karl rasrđeno. „Zato što nema nikakvog smisla”, reče čovek, „a za trenutak idem i ja, pa ćemo zajedno. Ili je kofer ukraden, te nema nikakve pomoći, ili ga je čovek ostavio i onda ćemo ga lakše naći kad se brod isprazni. Isto tako i vaš kišobran.” „Snalazite li se na brodu?”, nepoverljivo upita Karl i učini mu se kao da inače ubedljivih tvrdnja da će njegove stvari na praznom brodu biti lakše pronađene skriva neku klopku. „Pa ja sam brodski ložac”, reče čovek. „Vi ste brodski ložac”, uzviknu radosno Karl kao da to prevazilazi sva očekivanja i, oslonivši se na lakat, pažljivije pogleda čoveka. „Baš ispred kabine u kojoj sam spavao sa Slovakom bio je otvor kroz koji sam mogao da vidim strojarnicu.” „Da, tu sam radio”, reče ložac. „Uvek sam se mnogo zanimao za tehniku”, reče Karl čije su se misli držale određenog smera, „i sigurno bih postao inženjer da nisam morao da krenem u Ameriku.” „Pa zašto ste morali da krenete?” „Ah, tako!”, reče Karl, i rukom otkloni čitavu tu priču. Pritom je, osmehnuvši se, pogledao ložača kao da ga moli da bude popustljiv čak i prema onome što ostaje neizrečeno. „Svakako nije bilo bez razloga”, reče ložac, i nije se moglo tačno znati da li je time tražio ili odbijao da mu se taj razlog ispriča. „Sad bih mogao da budem i ložac”, reče Karl, „mojim roditeljima je sad svejedno šta ću postati.” „Moje mesto je slobodno”, reče ložac, zavuče, pri punoj svesti o tome, ruke u džepove pantalona i podiže noge u naboranim, kožastim, železnosivim pantalonama na krevet da bi ih ispružio. Karl morade da se više stisne uz zid. „Napuštate brod?” „Dabome, danas marširamo napolje.” „A zašto? Ne dopada vam se?” „E, takve su okolnosti; nije uvek na vama da odlučite da li vam se dopada ili ne. Uostalom, u pravu ste, i ne dopada mi se. Verovatno i ne mislite ozbiljno da postanete ložac, ali upravo tada čovek to najlakše postaje. Nipošto vam ne bih preporučio. Ako ste hteli da studirate u Evropi, zašto to ne biste i ovde? Američki univerziteti su, štaviše, neuporedivo bolji od evropskih.” „Mogućno”, reče Karl, „ali ja gotovo da nemam nikakvih para za studiranje. Doduše, čitao sam o nekom ko je za dana radio u firmi, a noću studirao, sve dok nije postao doktor i, verujem, gradonačelnik, ali za to treba ipak biti izuzetno istrajan, zar ne? Bojim se da ja to nisam. Osim toga, čak nisam bio ni neki naročiti učenik, rastanak sa školom mi zaista nije teško pao. A škole su ovde možda još strožije. Engleski gotovo da i ne znam. Uopšte, ovde strance, verujem, baš i ne prihvataju.” „Jeste li to već osetili? No, onda je to dobro. Onda ste moj čovek. Vidite, mi smo ipak na nemačkom brodu koji pripada linijskoj plovidbi Hamburg-Amerika, zašto onda ovde nismo svi Nemci? Zašto je glavni mašinist Rumun? Zove se Šubal. Prosto da ne verujete. A taj džukac kinji nas Nemce na nemačkom brodu! Nemojte misliti” – ponestajalo mu je vazduha, mlatarao je rukom – „da se žalim samo da bih se žalio. Znam da nemate nikakvog uticaja i da ste i sami siromašni dečkić. Ali, to je suviše!” I više puta lupi pesnicom o sto, ne odvajajući pogled od nje dok je lupao. „A ja sam na tolikim brodovima već služio” – i nabroja dvadesetak naziva uzastopce kao da je jedna reč, Karl je bio sav zbunjen – „i istakao sam se, bio sam pohvaljen, bio sam radnik kakvog žele moji kapetani, čak sam nekoliko godina bio na istom trgovačkom jedrenjaku” – uspravio se kao da je to bio vrhunac njegovog života – „a ovde, na ovom sanduku, gde je sve pod konac, gde se ne iziskuje nikakva dosetljivost, ovde niš’ ne valjam, stalno kao stojim na putu Šubalu, lenja buba sam, zaslužujem da me izbace, a platu mi daju kao milostinju. Razumete li to? Ja, ne.” „Ne smete to da dozvolite”, uzbuđeno reče Karl. Gotovo je izgubio osećaj da se nalazi na nesigurnom tlu jednog broda, na obali nepoznatog zemaljskog kraja, tako se osećao kao na rodnoj grudi na ložačevom krevetu. „Jeste li već bili kod kapetana? Jeste li već tražili svoje pravo kod njega?” „Ma idite, bolje da idete. Ne bih da ste ovde. Ne slušate šta vam kažem, nego mi delite savete. Kako da idem do kapetana!” I ložac umorno sede opet i položi lice u obe ruke. „Bolji savet ne umem da mu dam”, u sebi reče Karl. I uopšte, zaključio je da bi bolje bilo da je poneo svoj kofer umesto što je tu delio savete koji se ionako drže za glupe. Kad mu je otac kofer predavao zauvek, upitao ga je u šali: „Koliko ćeš ga još imati?” A sad je taj verni kofer možda već doista izgubljen. Jedina uteha je bila da otac jedva da išta može saznati o njegovom sadašnjem položaju, i čak i ako bi se raspitivao. Brodska kompanija bi mogla zapravo još da saopšti jedino da je prispeo u Njujork. Karlu je, međutim, bilo žao što jedva da je i iskoristio stvari iz kofera, iako je, recimo, davno trebalo da presvuče košulju. Štedeo je, dakle, tamo gde tome nije bilo mesto; sad baš kad je, na početku svoje karijere, trebalo da nastupi čisto odeven, moraće da se pojavi u prljavoj košulji. Inače, gubitak kofera i nije bio tako strašan, jer je odelo na njemu bilo čak bolje od onog u koferu, koje je zapravo bilo samo odelo za nuždu i majka ga je, pred samo putovanje, morala da krpi. Prisetio se sad i da je u koferu bio i komad veronske salame koga mu je majka spakovala kao ekstradar, od koje je ipak uspeo da pojede tek delić, pošto je tokom plovidbe bio apsolutno bez apetita i bila mu je više nego dovoljna supa deljena na međupalubi. Ali, sad bi mu pri ruci bila dobrodošla kobasica da njome počasti ložača. Da se takvi ljudi mogu lako pridobiti ako im se tutne neka sitnica, to je Karl znao još od svog oca koji je deleći cigare pridobijao sve niže činovnike s kojima je poslovao. Sad je za poklanjanje Karl imao jedino još svoj novac, a nije hteo da ga dira ako se već ispostavi da je kofer izgubljen. Misli mu se ponovo vratiše koferu i sad zaista nije mogao da shvati zašto je za vreme plovidbe toliko pazio na njega, dotle da ga je to stražarenje bezmalo lišilo sna, kad je sad dopustio da mu taj isti kofer tako lako odnesu. Setio se i pet noći tokom kojih je neprestano sumnjao na malog Slovaka, koji je spavao dva ležaja levo od njega, da je bacio oko na njegov kofer. Taj Slovak je samo vrebao da Karl, savladan klonulošću, na trenutak zadrema i da onda privuče kofer dugom motkom kojom se preko dana stalno igrao i vežbao. Tokom dana je taj Slovak izgledao prilično nevino, ali bi se, tek što padne noć, s vremena na vreme podizao s ležaja i bacao tužan pogled put Karlovog kofera. Karl je to mogao sasvim jasno da opazi pošto bi uvek poneko, usled iseljeničkog nemira, ukresao tu i tamo plamičak, uprkos tome što je to bilo zabranjeno brodskim redom, i pokušavao da odgonetne nerazumljive prospekte agencija za iseljavanje. Ako je takva svetlost bila blizu, onda je Karl mogao malo da odrema, ali ako je bila daleko ili je bilo mračno, onda je morao da drži oči otvorene. Ovaj ga je napor dobro iznurio, a sad je možda bio potpuno nekoristan. Taj Buterbaum – samo ako ga jednom negde sretne!

U tom trenutku, u dosadašnjoj potpunoj tišini, spolja se iz velike daljine oglasiše mali kratki udari, kao od dečjih nogu; dolazili su sve bliže, odzvanjajući sve jače, i sad su se prometnuli u miran marš ljudi. Očito su se kretali u koloni, kao što je i prirodno u uskom hodniku, i čulo se zveckanje kao od oružja. Karl u postelji, već blizu tome da, oslobođen svih briga oko kofera i Slovaka, utone u san, prenu se i gurnu ložača da bi mu najzad svratio pažnju, jer je izgledalo da je povorka svojim čelom upravo dospela do vrata. „To je brodska kapela”, reče ložač, „svirala je gore i sad ide da se pakuje. Sad je sve gotovo i možemo da pođemo. Hajdete!” Dohvati Karla za ruku i u poslednjem času još sa zida iznad kreveta uze uokvirenu sliku Bogorodice, strpa je u džep na prsima, zgrabi svoj kofer i s Karlom žurno izišao iz kabine.

„Sad idem u kancelariju i kazaću onoj gospodi šta mislim. Putnika više nema, ne moram više da imam obzira.” Ložač je to ponovio na više načina i hteo je u hodu da pobočnim pokretom noge zgazi pacova koji im je prelazio put, ali ga je samo brže gurnuo u rupu do koje je ovaj uspeo blagovremeno da stigne. Ložač je uglavnom bio spor u pokretima, jer iako su mu noge bile duge, ipak su bile preteške.

Prošli su kroz odeljak kuhinje gde je nekoliko devojaka u prljavim keceljama – namerno su ih polivale – pralo posuđe u velikim kablovima. Ložač pozva neku Linu, rukom je obavi oko kukova i povede delić puta sa sobom, dok se ona koketno oslanjala na njegovu ruku. „Sad isplaćuju, hoćeš li da pođeš sa mnom?”, upita je. „Zašto bih se mučila, bolje mi donesi novac ovamo”, odgovori ona, izvi se ispod njegove ruke i otrča. „Gde li si pronašao tog zgodnog dečka?”, još doviknu ona, ali ne sačeka odgovor. Sve devojke, koje su bile prekinule posao, prsnuše u smeh.

Ali, oni su produžili i stigli do vrata nad kojima su male, zlataste karijatide nosile mali zabat. Kao brodska instalacija to je izgledalo istinski raskošno. Karl, kako je zapazio, nikad nije bio u ovom delu broda, koji je verovatno tokom cele plovidbe bio rezervisan za putnike prvog i drugog razreda, ali sad su, pred veliko čišćenje broda, bila uklonjena pregradna vrata. Stvarno su već i sretali nekolicinu ljudi koji su nosili metle na ramenu i pozdravljali ložača. Karl se čudio toj velikoj aktivnosti; na svojoj međupalubi malo je šta, doduše, od toga mogao da uoči. Duž hodnika su se pružale žice električnih vodova, a neprekidno se čulo neko zvonce.

Ložač s poštovanjem zakuca na vrata i, kad se čulo „uđite”, pokretom ruke pozva Karla da uđe bez bojazni. I Karl je ušao, ali je ostao da stoji kod vrata. Kroz tri prozora sobe video je morske valove i srce mu zaigra dok je posmatrao njihovo veselo talasanje, kao da nije pet dugih dana neprekidno gledao more. Veliki brodovi su jedni drugima presecali puteve i naginjali pod udarom talasa tek onoliko koliko bi im dopustila njihova težina. Kada bi se oči skupile, izgledalo je kao da se ti brodovi ljuljaju usled same težine. Na katarkama su nosili uske ali duge zastave, koje su doduše bile zategnute usled plovidbe, ali su uprkos tome još lepršale tamo-amo. Pozdravni plotuni su odjekivali verovatno s ratnih brodova; topovske cevi jednog takvog, koji nije predaleko prolazio, presijavajući se od odbleska na svom čeličnom omotaču, činilo se da se ljuljuškaju pri sigurnoj, glatkoj, mada ne i vodoravnoj plovidbi. Brodići i čamci mogli su se, barem s vrata, primetiti samo u daljini kako se u mnoštvu uvlače u otvore između velikih brodova. A iza svega toga dizao se Njujork i gledao u Karla stotinama hiljada prozora svojih oblakodera. Da, u ovoj sobi ste znali gde ste.

Za okruglim stolom sedela su tri gospodina, od kojih je jedan bio brodski oficir u plavoj brodskoj uniformi, a ostala dvojica činovnici lučke uprave, u crnim, američkim uniformama. Na stolu su visoko naslagani ležali razni dokumenti, koje je najpre oficir, s perom u ruci, pregledao pa ih pružao ostaloj dvojici koji su ih čas čitali, čas pravili ispise iz njih, čas stavljali u svoje kancelarijske tašne, ukoliko ne bi onaj koji je bezmalo neprestano pravio mali šum zubima nešto diktirao svom kolegi u zapisnik.

Kod prozora je za pisaćim stolom, leđima okrenut vratima, sedeo omanji gospodin i poslovao velikim folijantima koji su bili poređani pred njim na robusnoj polici za knjige u visini glave. Pored njega je stajala otvorena, barem na prvi pogled prazna kasa.

Drugi prozor je bio slobodan i nudio najbolji pogled. Ali, blizu trećeg stajala su dva gospodina i poluglasno razgovarala. Jedan, naslonjen uz prozor, takođe obučen u brodsku uniformu, igrao se drškom mača. Drugi, s kojim je razgovarao, bio je okrenut prozoru i pokatkad bi nekim pokretom otkrivao deo niza ordenja na grudima sabesednika. Bio je u civilu i imao tanak bambusov štapić koji je, pošto je obe ruke držao na kukovima, takođe štrčao poput mača.

Karl nije imao vremena da sve vidi, jer im je ubrzo pristupio jedan služitelj i, s pogledom kao da mu tu nije mesto, upitao ložača šta hoće. Podjednako tiho kao što je bio i upitan, ložač odgovori da bi hteo da razgovara s gospodinom glavnim blagajnikom. Služitelj, sa svoje strane, odbi molbu pokretom ruke, ali ipak na vršcima prstiju priđe gospodinu s folijantima, obilazeći okrugli sto u velikom luku. Dotični gospodin – jasno se videlo – doslovno se skamenio na služiteljeve reči, ali se najzad okrenuo ka čoveku koji je želeo da s njim razgovara i onda, strogo odbijajući, odmahnu rukom prema ložaču, a sigurnosti radi i prema služitelju. Služitelj se na to vrati do ložača i reče mu tonom kao da mu nešto poverava: „Gubite se odmah iz sobe!”

Posle ovog odgovora, ložač spusti pogled na Karla, kao da je ovaj njegovo srce kome nemo iskazuje svoj jad. Ne razmišljajući ni tren, Karl odstupi od njega, pretrča ukoso sobu, tako da je čak ovlaš okrznuo stolicu oficira; služitelj potrča pognut, ruku ispruženih da ga uhvati, kao da goni neku gamad, ali je Karl prvi stigao do stola glavnog blagajnika, za koji se čvrsto uhvatio za slučaj da služitelj pokuša da ga odvuče.

Naravno, u celoj sobi odmah postade živo. Brodski oficir za stolom poskoči, gospoda iz lučke uprave posmatrahu mirno ali pažljivo, oba gospodina pokraj prozora stadoše jedan pored drugog, služitelj se, s pomišlju da mu nema više mesta tamo gde su visoka gospoda pokazala zainteresovanost, izmaknu natrag. Ložač je kod vrata napregnuto čekao na trenutak kad će njegova pomoć biti potrebna. Glavni blagajnik, konačno, u svojoj naslonjači učini veliki okret udesno.

Iz svog tajnog džepa, koji je bez premišljanja izložio pogledima tih ljudi, izvadi svoj pasoš i, umesto daljeg predstavljanja, položi ga otvorenog na sto. Glavni blagajnik je, izgleda, taj pasoš smatrao sporednim, jer ga s dva prsta odgurnu u stranu, na šta Karl, kao da je ta formalnost obavljena na zadovoljavajući način, vrati pasoš u džep.

„Dopuštam sebi da kažem”, poče on tada, „da je po mom mišljenju gospodinu ložaču učinjena nepravda. Ovde je izvesni Šubal koji mu je zaseo na vrat. Sam on je već na potpuno zadovoljstvo služio na manyim brodovima koje vam sve može nabrojati, marljiv je, zna svoj posao, i stvarno je neshvatljivo zašto ne bi pogodovao baš na ovom brodu gde služba ipak nije tako preterano teška kao, recimo, na trgovačkim jedrenjacima. Otuda samo kleveta može biti posredi koja ga sprečava da napreduje i uskraćuje mu priznanje koje ne bi inače sasvim sigurno izostalo. Izneo sam stvar samo u opštim crtama, a on sam će vam potanko izložiti svoje žalbe.”

Karl se tim rečima obratio svoj gospodi, budući da su ga stvarno svi i slušali, a verovatnije je izgledalo da će se među njima svima pre naći neko pravedan nego da taj pravedan bude upravo glavni blagajnik. Osim toga, Karl je lukavo prećutao da on ložača poznaje tek odnedavna. Uostalom, govorio bi on još i bolje da ga nije zbunjivalo crveno lice gospodina s bambusovim štapićem, koje je sa svog sadašnjeg mesta prvi put video.

„Sve je tačno od reči do reči”, reče ložač još pre nego što ga je iko upitao, čak i pre nego što ga je iko uopšte još pogledao. Ta ložačeva brzopletost bila bi velika greška da gospodin sa ordenjem, koji je, kako je Karlu sad sinulo, svakako bio kapetan, nije već očigledno prečistio sa sobom da čuje i ložača. On je, naime, ispružio ruku i, glasom tako čvrstim da bi se po njemu moglo udarati čekićem, viknuo ložaču: „Dođite ovamo!”

Sad je sve zavisilo od ponašanja ložača, jer što se tiče pravednosti njegove stvari, u nju Karl nije sumnjao.

Tom prilikom se pokazalo, srećom, da je ložač već prošao mnogo sveta. Uzornom mirnoćom, iz svog koferčeta je prvim zahvatom izvadio svežnjić papira, kao i jednu beležnicu, i s tim se, ni najmanje ne mareći za glavnog blagajnika, kao da se to samo po sebi razume uputio do kapetana, pa razastro na prozorsku dasku svoja dokazna sredstva. Glavnom blagajniku nije ostalo drugo nego da se i sam pomuči da priđe. „Ovaj čovek je poznata svađalica”, reče on kao objašnjenje, „više je u blagajni nego u strojarnici. Šubala, tog mirnog čoveka, doveo je do potpunog očajanja. Čujte već jednom!” obrati se on ložaču. „Vaša nasrtljivost je stvarno već otišla predaleko. Koliko puta su vas već izbacili iz prostorija za isplatu, što i zaslužujete sa svojim potpuno, sasvim i bez izuzetaka neopravdanim zahtevima! Koliko puta ste odande dojurili u glavnu blagajnu! Koliko puta vam je u dobroj nameri kazano da je Šubal vaš neposredni pretpostavljeni, s kojim se sami, kao njegov podređeni, morate sporazumeti! A sad dolazite i ovamo, kad je tu gospodin kapetan, da i njemu dosađujete bez najmanjeg stida, nego vas nije ni sramota da kao unapred poučenog zastupnika svojih bljutavih optužbi dovodite ovog mališana koga prvi put uopšte vidim na brodu!”

Karl se silom suzdržavao da ne priskoči. Ali, umešao se već i kapetan, koji reče: „Da ipak saslušamo čoveka. Taj Šubal mi vremenom nekako biva suviše samostalan, ali to ne znači da sam time rekao nešto vama u prilog.” Poslednje reči su bile upućene ložaču; bilo je prirodno da se kapetan neće odmah zauzeti za njega, ali je sve izgledalo da je na dobrom putu. Ložač je započeo sa svojim objašnjenjem i savladao se već na samom početku, jer je Šubala nazvao „gospodin”. Kako se Karl radovao pored napuštenog pisaćeg stola glavnog blagajnika, gde je od suštog zadovoljstva stalno pritiskao jednu vagu za pisma. – Gospodin Šubal je nepravedan! Gospodin Šubal povlašćuje strance! Gospodin Šubal je naredio ložaču da napusti strojarnicu i pere klozete, što svakako nije ložačev posao! – Jednom je čak dovedena u sumnju sposobnost gospodina Šubala, koja kao da je bila više prividna nego stvarna. Na tom mestu je Karl svom snagom napadno gledao u kapetana, poverljivo, kao da je kapetan njegov kolega, samo da zbog ložačevog nešto nespretnog načina izražavanja ne bi stekao nepovoljan utisak. Pri svemu tom nije se iz mnogih reči moglo nešto naročito saznati, i premda je kapetan još gledao pred sobom, s rešenošću u očima da ovog puta do kraja sasluša ložača, ostala gospoda su već bivala nestrpljiva i ložačev glas ubrzo više nije neograničeno vladao u prostoriji, što je donekle bio razlog za strepnju.

Gospodin u civilu je, kao prvi, stavio u pokret svoj bambusov štapić i, mada tiho, lupkao njime o parket. Druga gospoda su, prirodno, tu i tamo pogledala u tom smeru, gospoda iz lučke uprave, očigledno u žurbi, ponovo se latiše akata i počeše, iako ponešto odsutnog duha, da ih pregledaju, brodski oficir opet primače svoj sto, a glavni blagajnik, verujući da je dobio igru, duboko i ironično uzdahnu. Od rasejanosti koja je sve obuzimala izgleda da je ostao pošteđen jedino služitelj koji je delimično saosećao s nevoljom sirotog čoveka potčinjenog velikima, i ozbiljno je klimnuo glavom Karlu kao da time hoće nešto da objasni.

Pred prozorima je, međutim, i dalje tekao lučki život; plitki teretnjak s brdom buradi, koja su morala biti čudesno naslagana da se ne bi kotrljala, prođe i gotovo zamrači sobu; mali motornjaci, koje bi Karl, kad bi imao vremena, mogao sad tačno da razgleda, kao pod konac su hitali pod grčevitim pokretima ruku čoveka uspravnog za kormilom; tu i tamo bi se iz nemirne vode pomolila neka čudnovata plovila i odmah ponovo bila preplavljena i tonula pred začuđenim pogledom; zdušno veslajući, mornari su pokretali čamce prekookeanskih parobroda, punih putnika koji su, onako kako su ih sabili, staloženo i ispunjeni iščekivanjem sedeli u njima, premda poneki nisu mogli odoleti da okreću glave prema okolnim promenljivim prizorima. Kretanje bez kraja, nemir koji se s nemirnog elementa prenosi na bespomoćne ljude i njihova dela!

Ali, sve je opominjalo na žurbu, na jasnoću, na potpuno tačno izlaganje; a šta je radio ložač? Govorio je, u stvari, sav u znoju, papire na prozoru odavno već više nije mogao da drži drhtavim rukama, sa svih strana sveta priticale su mu optužbe protiv Šubala, od kojih je svaka pojedinačno, po njegovom mišljenju, bila dovoljna da potpuno sahrani Šubala, ali sve što je mogao da predoči kapetanu bila je žalosna smesa svih zajedno. Gospodin s bambusovim štapićem davno je već zviždukao, slabašno, put stropa, gospoda iz lučke uprave prilegla su već oficira za njihov sto i nikakvim izrazom na licu nisu pokazivala da će ga ponovo pustiti, glavnog blagajnika je samo kapetanova mirnoća zadržavala da ne plane, služitelj je u vojničkom stavu svakog trenutka čekao naredbu svog kapetana u pogledu ložača.

Tu Karl više nije mogao ostati neaktivan. Uputio se zato polako ka grupi, u hodu razmatrajući što je mogućno brže kako da se najbolje poduhvati stvari. Bilo je zaista krajnje vreme, samo još tren i obojica bi nesumnjivo leteli iz kancelarije. Može biti kapetan dobar čovek i, povrh toga, baš sad, kako se Karlu činilo, imati neki poseban razlog da se pokaže kao pravedni pretpostavljeni, ali on najzad nije bio neki instrument na kome se bez kraja i konca može svirati – a upravo je tako s njim postupao ložač, istina iz svoje duboke, bezgranične povređenosti.

Otuda Karl reče ložaču: „Morate da pričate jednostavnije, jasnije; ovako kako mu pričate, gospodin kapetan ne može da prosudi. Zar on poznaje sve mašiniste i kurire po prezimenu ili čak po imenu, pa da on, kad mu samo kažete neko takvo ime, odmah zna o kome je reč? Sredite svoje žalbe, iznesite najpre najvažnije i postepeno ostale, možda onda neće više ni biti potrebno da se većina i spomene. Meni ste, eto, uvek tako jasno iznosili!” Kad se u Americi mogu krasti koferi, može se pokadikad i lagati, opravdavao se on u sebi.

Ali, samo kad bi to pomoglo! Nije li bilo već prekasno? Ložač je, kad je čuo poznat glas, doduše odmah prestao da govori, ali već više nije ni mogao valjano prepoznati Karla svojim očima punim suza od pogođene muške časti, strašnih uspomena, sadašnje, do kraja zaoštrene nevolje. I kako je sad i mogao – ćuteći pred sad potpuno zaćutalim čovekom, Karl je to uviđao – kako je sad i mogao odjednom da promeni način svog govora pošto mu se činilo da je sve rekao što je imalo da se kaže, a da nije naišao ni na najmanje razumevanje, kao i da, s druge strane, još ništa nije rekao, i da sad ne može iziskivati od gospode da još i sve saslušaju. U takvom trenutku dolazi još i Karl, jedini njegov pristalica, i hoće da mu deli pouke, ali umesto toga pokazuje mu da je sve, sve izgubljeno.

„Da sam ranije došao umesto što sam gledao kroz prozor”, reče u sebi Karl, pognu glavu pred ložačem i lupnu rukama po šavovima pantalona, kao znak da nikakve nade više nema.

Ali, ložač je to pogrešno razumeo, sigurno pomislivši da bi Karl da mu nešto potajno prebaci, pa je u dobroj nameri da ga razuveri, počeo sad da se, kao da bi krunisao svoje delo, svađa s Karlom. Baš sad kad su se gospoda za okruglim stolom odavno već ljutila zbog nepotrebne galame koja im je smetala u njihovim važnim poslovima, kad je glavni blagajnik već počeo da smatra kapetanovo strpljenje nerazumljivim i bio sklon da plane, kad je služitelj, u potpunosti ponovo u sferi svojih gospodara, odmeravao ložača divljim pogledom i kad je, najzad, gospodin s bambusovim štapićem, koga je čak i kapetan pokatkad prijateljski pogledivao, već potpuno oguglao na ložača, čak mu je ovaj bio i odbojan, izvadio malu beležnicu i, očigledno baveći se sasvim drugim stvarima, očima počeo da luta između beležnice i Karla.

„Znam, ma znam”, govorio je Karl, s mukom se braneći od bujice kojom se ložač sad okrenuo na njega, ali je uprkos tome, tokom cele te raspre, sačuvao za njega prijateljski osmeh. „U pravu ste, u pravu, nikad nisam sumnjao u to.” Rado bi mu, iz straha da ne počne da udara, zadržao ruke kojima je mlatarao, još radije bi ga, u stvari, odgurao do nekog zida da mu šapne par tihih, umirujućih reči koje niko drugi, inače, ne bi trebalo da čuje. Ali, ložač je bio raspamećen. Karl je sad počeo, štaviše, da se teši mišlju da bi ložač u krajnjem slučaju mogao da snagom svog očajanja savlada svu sedmoricu prisutnih muškaraca. Istina, kao što mu je pokazao pogled bačen na pisaći sto, tamo se nalazila tabla s mnoštvom dugmadi električnih vodova; a neka ruka, jednostavno ih pritisnuvši, mogla bi da uzbuni čitav brod sa svim njegovim hodnicima punim neprijateljski raspoloženih ljudi.

Uto je onaj toliko nezainteresovani gospodin s bambusovim štapom prišao Karlu i zapitao ga, ne preglasno, ali razgovetno bez obzira na ložačevu viku: „Kako se vi zapravo zovete?”

Baš tada, kao da je iza vrata čekao na ovo gospodinovo pitanje, neko zakuca. Služitelj pogleda prema kapetanu, a ovaj klimnu glavom. Stoga služitelj priđe vratima i otvori ih. Napolju je, u starom redengotu, stajao čovek osrednjeg stasa, po izgledu ne baš podesan za rad na mašinama, a koji je ipak bio Šubal. Da to Karl nije pročitao u svačijim očima, koje su izražavale izvesno zadovoljstvo, koga čak ni kapetan nije bio lišen, morao bi to videti, na svoj užas, po ložaču koji je tako stisnuo pesnice na svojim nabreklim rukama kao da je to stiskanje nešto najvažnije na njemu, čemu je spreman da žrtvuje sve što ima od života. U tome se sad stekla sva njegova snaga, i ona koja ga je uopšte držala uspravnim.

I tu je, dakle, bio neprijatelj, slobodan i svež u svečanom odelu, s poslovnom knjigom pod miškom, verovatno platnim spiskovima i ložačevom radnom knjižicom, i zagledao je redom svima u oči, s neskrivenim priznanjem da pre svega hoće da utvrdi raspoloženje svakog pojedinačno. A ta sedmorica su već svi bili njegovi prijatelji, jer ako je kapetan protiv njega ranije i imao izvesne prigovore ili se možda samo pretvarao da ih ima, posle muke koju mu je ložač zadao, verovatno mu se činilo da se Šubalu više ne može prebaciti ni najmanja sitnica. Protiv čoveka kakav je ložač ne može se nikad dovoljno strogo postupati, i ako bi Šubalu trebalo išta prebaciti, onda je to bila okolnost da nije umeo tokom vremena da ložačevu tvrdoglavost slomi u meri da se ovaj danas ne usudi da se pojavi pred kapetanom.

Moglo bi se sad još pretpostaviti da utisak koji bi suočenje ložača i Šubala proizvelo na neki viši forum, neće izostati ni pred ovim ljudima, jer ako je Šubal i umeo da se dobro pretvara, ne znači da bi u tome bio kadar da izdrži do kraja. Dovoljno je da njegova zloća blesne na trenutak, pa da je gospoda primete, a za to će se Karl već pobrinuti. On je već otprilike poznavao oštroumlje, slabosti i ćudi pojedine gospode, i s tog stanovišta nije bilo izgubljeno vreme koje je ovde dosad proveo. Kad bi se ložač samo bolje držao, ali je on, izgleda, bio potpuno nesposoban za borbu. Kada bi mu samo izručili Šubala, svakako bi pesnicama razbio omraženu lobanju. Ali, jedva da je već bio u stanju da priđe par koraka do njega. Zašto Karl, ipak, nije predvideo ono što je bilo lako predvidljivo, da će Šubal najzad morati da dođe, ako ne po svojoj volji, onda na kapetanov poziv? Zašto nije, dolazeći ovamo, s ložačem dogovorio neki podroban ratni plan umesto da, kako su u stvarnosti postupili, beznadežno nepripremljeni uđu tamo gde su bila vrata? Da li je ložač još uopšte mogao da govori, da kaže da i ne, što bi bilo neophodno pri unakrsnom ispitivanju, do koga bi, u stvari, moglo da dođe jedino u najpovoljnijem slučaju? Stajao je tu, raširenih nogu, nesigurnih kolena, pomalo pognute glave, a vazduh je strujao kroz otvorena usta kao da unutra više nema pluća koja bi ga preradila. Karl se, istina, osećao tako snažnim i prisebnim kako se možda nikad nije osećao kod kuće. Kad bi ga njegovi roditelji mogli samo videti kako se u stranoj zemlji, pred uglednim ličnostima, bori za dobro i kako je, ako još i nije izvojevao pobedu, ipak potpuno spreman za poslednje osvajanje! Da li bi revidirali svoje mišljenje o njemu? Posadili ga između sebe i pohvalili? Pogledali ga jednom, samo jednom u njima tako odane oči? Neizvesna pitanja i najnepogodniji trenutak da budu postavljana!

„Dolazim, budući da verujem da me ložač optužuje za nekakve nepoštene postupke. Jedna devojka iz kuhinje mi je rekla da ga je videla na putu ovamo. Gospodine kapetane i svi vi, moja gospodo, spreman sam da opovrgnem svaku optužbu putem svojih spisa, a po potrebi i pomoću iskaza nepristrasnih i nezavisnih svedoka koji stoje pred vratima.” Tako je govorio Šubal. Bio je to, svakako, jasan govor muškarca, a po promeni izraza na licima slušalaca moglo bi se poverovati da prvi put, posle dužeg vremena, ponovo čuju ljudski glas. Nisu, naravno, primetili da čak i ta lepa beseda ima praznina. Zašto su „nepošteni postupci” bile prve stvarne reči koje su mu pale na pamet? Nije li optužbu možda trebalo zasnovati na tome umesto na nacionalnoj pristrasnosti? Neka devojka iz kuhinje videla je ložača da ide u kancelariju, a Šubal je odmah shvatio? Nije li mu to nečista savest izoštrila pamet? A poveo je odmah i svedoke i još ih, osim toga, naziva nepristrasnim i nezavisnim? Manguparija, ništa nego manguparija! A gospoda to podnose i još prihvataju kao valjano držanje? Zašto je dopustio da protekne nesumnjivo veoma mnogo vremena između obaveštenja devojke iz kuhinje i njegovog dolaska ovamo? Sigurno ni zbog kojeg drugog cilja nego da bi ložač iznurio gospodu dotle da oni postepeno izgube moć jasnog rasuđivanja, od koje se Šubal prvenstveno bojao. Nije li on, sigurno dugo stojeći iza vrata, zakucao tek u trenutku kad se, na osnovu uzgrednog pitanja onog gospodina, mogao nadati da je s ložačem svršeno?

Sve je bilo jasno i sam Šubal je, protiv svoje volje, tako prikazao stvari, ali se to gospodi moralo drukčije, još opipljivije pokazati. Trebalo ih je protresti. Brzo, Karl, dakle iskoristi barem vreme pre nego što nastupe svedoci i sve preplave!

Ali, baš tada kapetan odmahnu Šubalu koji na to odmah – jer je izgledalo da je njegov slučaj na časak odložen – odstupi i sa služiteljem, koji mu se odmah primače, započe tihi razgovor, tokom kojeg nisu izostajali pogledi postrance prema ložaču i Karlu, kao i najubedljiviji pokreti rukom. Činilo se da Šubal tako uvežbava svoj sledeći veliki govor.

„Niste li hteli da nešto upitate mladog čoveka, gospodine Jakobe?”, u opštem tajcu reče kapetan gospodinu s bambusovim štapićem.

„Odista”, reče ovaj, lakim naklonom zahvaljujući na pažnji. I još jednom upita Karla: „Kako se zapravo zovete?”

Karl, koji je smatrao da je u interesu velike glavne stvari da se brzo svrši ovaj upad upornog radoznalca, odgovori kratko, ne predstavljajući se, po svom običaju, pokazivanjem pasoša koga bi prvo morao da potraži: „Karl Rosman”.

„E, pa”, reče čovek oslovljen s Jakob, i isprva ustuknu, sa smeškom, gotovo u neverici. I kapetan, glavni blagajnik, brodski oficir, čak i služitelj, jasno pokazaše preterano čuđenje zbog Karlovog imena. Jedino su gospoda iz lučke uprave i Šubal ostali ravnodušni.

„E, pa”, ponovi gospodin Jakob i donekle kruto priđe Karlu, „onda sam ja tvoj ujak Jakob, a ti si moj mili sestrić. Ma slutio sam ja to celo vreme!”, reče to prema kapetanu pre nego što je zagrlio i poljubio Karla koji se svemu tome nemo prepustio.

„Kako se vi zovete?”, pošto je osetio da je pušten iz zagrljaja, upita Karl, doduše veoma učtivo, ali nimalo uzbuđen, i napreže se da sagleda kakve bi posledice ovaj nov obrt mogao imati po ložača. Trenutno ništa nije nagoveštavalo da bi Šubal iz te stvari mogao da izvuče korist.

„Ali, shvatate li, mladiću, svoju sreću”, reče kapetan, uveren da je Karlovim pitanjem okrnjeno dostojanstvo ličnosti gospodina Jakoba, koji je stao pored prozora, očigledno da ne bi morao da pokazuje svoje uzbuđeno lice, brišući ga usto i maramicom. „To je senator. Edvard Jakob, koji vam se otkrio kao ujak. Sad vas očekuje blistava karijera, što svakako nadmašuje sva vaša očekivanja do sada. Pokušajte da to uvidite, koliko god možete u prvom trenutku, i priberite se!”

„Istina, imam jednog ujaka Jakoba u Americi”, reče Karl, obraćajući se kapetanu, „ali ako sam dobro razumeo, Jakob je, u stvari, prezime gospodina senatora.”

„Tako je”, reče kapetan, pun očekivanja.

„Ali, moj ujak Jakob, koji je brat moje majke, zove se po imenu Jakob, dok bi mu prezime moralo biti, naravno, isto kao i moje majke čije je devojačko prezime Bendelmajer.”

„Gospodo!”, uzviknu senator, žustro se, na Karlovo izjašnjenje, vraćajući sa svog odmorišta kod prozora. Osim lučkih činovnika, svi prsnuše u smeh, neki ganuti, neki iz nedokučivih razloga.

„Nije bilo ni najmanje smešno ono što sam rekao”, pomisli Karl.

„Gospodo”, ponovo senator, „protiv moje i svoje volje prisustvujete maloj porodičnoj sceni, i zato ne mogu a da vam ne pružim objašnjenje, pošto je, kao što verujem, samo gospodin kapetan” – ovo spominjanje bilo je popraćeno obostranim naklonom – „potpuno obavešten.”

„E, sad stvarno moram da pazim na svaku reč”, reče u sebi Karl i obradova se kad je, bacivši pogled u stranu, primetio da je život počeo da se vraća u ložačev lik.

„Tokom svih ovih dugih godina svog boravka u Americi – istina, ovde izraz boravak ne odgovara baš tačno za američkog građanina kakav sam svom svojom dušom – dakle, tokom svih ovih dugih godina živim potpuno odvojen od svojih evropskih rođaka, iz razloga koji, prvo, ne spadaju ovde i, drugo, čije bi me prepričavanje zaista veoma uzbudilo. Čak strahujem i od trenutka kad ću možda biti prinuđen da ih ispričam svom milom sestriću, pri čemu neće moći, nažalost, biti izbegnuta poneka otvorena reč o njegovim roditeljima i njihovim pristalicama.”

„To je moj ujak, bez ikakve sumnje”, reče u sebi Karl, i dalje prisluškujući, „verovatno je promenio ime.”

„A sad su mog milog sestrića njegovi roditelji – kažimo reč koja istinski označava stvar – jednostavno odstranili, kao što se mačka izbacuje pred vrata kad je nesnosna. Nikako neću da ulepšavam ono što je moj sestrić učinio da bi tako bio kažnjen, ali je njegova krivica takva da je već dovoljno opravdana kad je prosto navedemo.”

„Lepo rečeno”, pomisli Karl, „ali ne bih da sve ispriča. Uostalom, on i ne može baš sve da zna. Otkuda bi?”

„Njega je, naime”, nastavio je ujak i oslonio se, malo se nagnuvši, o bambusov štapić podbočen pred njim, čime je doista uspeo da stvari oduzme nepotreban svečani ton koji bi, inače, bezuslovno imala, „njega je, naime, zavela služavka Johana Brumer, osoba stara nekih 35 godina. Tom reči ’zavela’ nikako ne bih hteo da ranim svog sestrića, ali je ipak teško naći drugu, podjednako odgovarajuću reč.”

Karl, koji se već prilično primakao ujaku, osvrnu se da bi s lica prisutnih pročitao utisak ove priče. Niko se nije nasmejao, svi su slušali strpljivo i ozbiljno. Naposletku, čovek se i ne smeje prvom ukazanom prilikom sestriću jednog senatora. Moglo bi se pre reći da se ložač, premda tek malecko, osmehnuo Karlu, ali što je, pre svega, kao novi znak života bilo okrepljujuće i, zatim, oprostivo, pošto je Karl od te stvari, koja je sad postala tako javna, hteo da načini neku naročitu tajnu.

„I sad je ta Brumerova”, nastavi ujak, „s mojim sestrićem dobila dete, zdravog mališana, koji je na krštenju dobio ime Jakob, nesumnjivo u spomen na moju malenkost, koja mora da je, čak i u sigurno uzgrednim pominjanjima mog sestrića, učinila ogroman utisak na devojku. Srećom, kažem. Jer, pošto su roditelji, da bi izbegli plaćanje alimentacije ili, inače, neki skandal koji bi i njih pogodio – moram da naglasim da ne poznajem ni tamošnje zakone niti ostale prilike u kojima žive roditelji – pošto su, dakle, da bi izbegli plaćanje alimentacije i skandal, otpremili svog sina, moga milog sestrića, u Ameriku, s neodgovorno nedovoljnom opremom, kako je vidljivo, to bi dečko, bez živih znakova i čuda kojih upravo još ima u Americi, upućen jedino na sebe, svakako odmah propao u nekoj uličici uz njujoršku luku da mi dotična služavka u meni poslatom pismu, koje je posle dugog lutanja prekjuče dospelo u moje ruke, nije saopštila celu tu povest, skupa s ličnim opisom mog sestrića i sa, što je bilo razborito, nazivom broda. Da mi je stalo do toga, gospodo moja, da vas zabavljam, mogao bih vam sad” – izvadio je iz džepa dva ogromna, gusto ispisana lista i mahnuo njima – „i ovde pročitati nekoliko mesta iz tog pisma. Ono bi sigurno načinilo utisak, budući da je napisano s ponešto priprostom, mada uvek dobronamernom lukavošću i s mnogo ljubavi prema ocu deteta. Ali, neću ni da vas zabavljam više nego što je potrebno radi objašnjenja, niti da prilikom dočeka možda povredim osećanja koja moguće još postoje kod mog sestrića; a on to pismo, ako želi, radi pouke, može pročitati u tišini svoje sobe koja ga već očekuje.”

Ali, Karl prema dotičnoj devojci nije više gajio nikakva osećanja. U kovitlacu prošlosti koja se sve više udaljavala, sedela je ona u svojoj kuhinji, pored kuhinjskog kredenca, laktovima oslonjena o njegovu ploču. Gledala ga je dok bi ponekad ulazio u kuhinju po čašu vode za oca ili da prenese neki majčin nalog. Katkad bi, u iskrivljenom položaju kraj kuhinjskog kredenca, pisala pismo i za nadahnućem tragala na Karlovom licu. Katkad bi oči pokrila rukom, i onda nijedna reč nije dopirala do nje. Katkad bi klečala u svojoj tesnoj sobici pored kuhinje i molila se pred drvenim krstom; Karl bi je tada, prolazeći, bojažljivo osmotrio kroz odškrinuta vrata. Katkad bi vitlala po kuhinji i uzmicala, smejući se poput veštice, kad bi joj se Karl našao na putu. Katkad bi, kad bi Karl ušao, zatvarala kuhinjska vrata i držala kvaku rukom doklegod on ne bi zatražio da izađe. Katkad bi donela stvari, koje on čak nije ni hteo, i ćutke mu ih tutnula u ruke. Ali, jednom je rekla „Karl” i, još preneraženog takvim oslovljavanjem, uzdišući, u grimasama, odvela ga u svoju sobicu, pa je zaključala. Gušeći ga, obgrlila mu je vrat i, dok ga je molila da je svuče, svlačila je, u stvari, ona njega, položila ga u svoju postelju, kao da ga od sada nikome više neće prepustiti, da će ga milovati i maziti do kraja sveta. „O, Karl, moj Karl!”, uzviknula je, kao da ga vidi i da potvrđuje svoj posed, dok on baš ništa nije video i osećao se nelagodno u masi tople posteljine koju je ona, izgleda, nagomilala baš za njega. Onda se i ona pružila pored njega i htela je da sazna od njega nekakve tajne, ali on nije umeo nijednu da joj kaže, i ona se ljutila u šali ili zbilji, drmusala ga, osluškivala mu srce, pružala mu svoje grudi da i on isto tako osluša, ali ga na to nije mogla privoleti, pritiskivala svoj goli trbuh uz njegovo telo, rukom tražila između njegovih nogu tako odvratno da su Karlu glava i vrat spali s jastuka, potom je nekoliko puta gurnula trbuh uz njega – bilo mu je kao da je ona deo njega samog i možda ga je zbog toga obuzela grozna klonulost. Naposletku se, plačući, posle niza plamenih poziva s njene strane da se ponovo vide, vratio u svoj krevet. To je sve što se desilo, a ujak je ipak umeo od toga da napravi veliku povest. I kuvarica je, dakle, mislila na njega i obavestila ujaka o njegovom dolasku. To je bilo lepo od nje i on će joj se, svakako, jednom odužiti.

„A sad”, uzviknu senator, „hoću otvoreno da mi kažeš, jesam li tvoj ujak ili nisam.”

„Jesi moj ujak”, reče Karl, poljubi ga u ruku i za to dobi poljubac u čelo. „Veoma sam radostan što sam te sreo, ali grešiš ako veruješ da moji roditelji govore o tebi samo rđavo. Ali i bez obzira na to, u tvom se govoru potkralo nekoliko omaški; hoću, naime, da kažem da se u stvarnosti nije baš sve tako dogodilo. No, ti doista i ne možeš stvari tako dobro odavde da proceniš, a osim toga verujem da neće biti nikakve naročite štete ako su gospoda donekle netačno informisana o potankostima u stvari do koje im ne može biti previše stalo.”

„Odlično si to rekao”, reče senator, odvede Karla pred očito dirnutog kapetana i upita: „Zar nemam veličanstvenog sestrića?”

„Srećan sam”, reče kapetan, s naklonom kakav jedino vojnički školovani ljudi umeju da izvedu, „što sam upoznao vašeg sestrića, gospodine senatore. Naročita čast je za moj brod što je mogao da bude mesto za jedan takav susret. Ali, plovidba u međupalublju svakako nije bila prijatna, a opet ko može znati ko sve tamo putuje. Istina, činimo sve mogućno da ljudima na međupalubi olakšamo putovanje, znatno više, recimo, od američkih linija, ali još nismo uspeli, u svakom slučaju, da takvo putovanje pretvorimo u zadovoljstvo.”

„Nije mi škodilo”, reče Karl.

„Nije mu škodilo”, ponovi senator, glasno se smejući.

„Bojim se samo da sam izgubio svoj kofer” – i pritom se priseti svega što se desilo i što je još preostalo da se učini, obazre se i ugleda sve prisutne, neme od poštovanja i čuđenja, na njihovim ranijim mestima, sa očima uperenim u njega. Samo se na lučkim činovnicima ogledalo, ukoliko su njihova lica dopuštala ikakav uvid, žaljenje što su došli u tako neprilično vreme, a džepni časovnik, koji su sad položili ispred sebe, bio im je verovatno važniji od svega što se u sobi odigralo i što će se još možda desiti.

Prvi koji je posle kapetana izrazio svoju naklonost, bio je, neobično, ložač.

„Čestitam vam od srca”, reče i prodrma ruku Karlu, čime je hteo da izrazi nešto poput priznanja. Kada je zatim hteo da se istim rečima obrati i senatoru, ovaj se odmače, kao da je time ložač prekoračio svoja prava; ložač je smesta i odustao.

Ali, ostali su sad shvatili šta treba da učine, i odmah napraviše gužvu oko Karla i senatora. Tako se dogodilo da je Karl primio čak i Šubalovo čestitanje, prihvatio ga i zahvalio. Kao poslednji, u ponovo nastaloj tišini, pristupiše lučki činovnici i rekoše dve engleske reči, što je izazvalo smešan utisak.

Da bi potpuno iscrpeo zadovoljstvo, senator je bio sav u zaletu da sebe i druge podseća na sporedne momente, što su svi, prirodno, ne samo trpeli nego i primali sa interesovanjem. Tako je upozorio na to da je u svoju beležnicu uneo Karlove najupadljivije znake za prepoznavanje, koje mu je kuvarica navela u pismu, da bi ih, po nuždi, istog trenutka mogao upotrebiti. I onda je, tokom neizdržljivog ložačevog trabunjanja, eto izvadio beležnicu, ni zbog čega drugog nego da bi se razonodio, i iz igre počeo da upoređuje kuvaricina ne baš, prirodno, detektivski tačna opažanja s Karlovim izgledom.

„I tako se pronalazi sestrić”, zaključio je tonom kao da bi hteo da mu još jednom bude čestitano.

„Šta će sad biti s ložačem?”, zapitao je Karl, prelazeći preko ujakove poslednje priče. Bio je uveren da u svom novom položaju može reći sve što misli.

„S ložačem će biti ono što zaslužuje”, reče senator, „i što gospodin kapetan bude smatrao za pravo. Ložača nam je, verujem, dovoljno i predovoljno, sa čim će se sigurno složiti svako od prisutne gospode.”

„Kad je u pitanju pravda, stvar ne zavisi, ipak, od toga”, reče Karl. Stajao je između ujaka i kapetana, i verovao, možda pod uticajem tog položaja, da je odluka u njegovim rukama.

Uprkos tome, izgledalo je da se ložač više ničemu za sebe ne nada. Ruke je držao dopola u pojasu pantalona, koji se usled njegovih uzrujanih pokreta pomolio zajedno s trakom košulje od štampanog platna. Za to nije hajao ni najmanje; izneo je svu svoju muku, sad neka vide i taj par dronjaka na njemu, pa neka ga iznesu odavde. Smislio je da bi tu poslednju uslugu trebalo da mu učine služitelj i Šubal, kao dvojica najnižih po rangu ovde. Šubal će tada imati mira i neće više očajavati, kako se izrazio glavni blagajnik. Kapetan će moći da zaposli sve same Rumune, svuda će biti govoreno rumunski, a možda će tada zaista sve ići bolje. Nikakav ložač više neće trabunjati u glavnoj blagajni, samo će njegovo poslednje trabunjanje biti očuvano u prilično prijatnoj uspomeni, pošto je ono, kao što se senator izričito izjasnio, bilo posredan povod da senator prepozna sestrića. Taj sestrić je, uostalom, ranije više puta pokušao da mu pomogne i time mu za njegovu uslugu prilikom prepoznavanja već ranije iskazao više nego dovoljnu zahvalnost; ložaču nije padalo čak ni na pamet da sad još nešto od njega zahteva. Neka je on, uostalom, i senatorov sestrić, ipak kapetan još nije, a iz kapetanovih usta će, konačno, pasti ona kobna reč. – Saglasno s tim stavom, ložač je pokušavao da i ne gleda u Karla, ali u toj sobi neprijatelja nije ostajalo, nažalost, nijedno drugo mesto na kome bi se skrasile njegove oči.

„Ne shvati stanje stvari pogrešno”, reče senator Karlu, „reč je možda o pitanju pravde, ali istovremeno i o pitanju discipline. Oba, a naročito ovo drugo pitanje, ovde podleže prosuđivanju gospodina kapetana.”

„Tako je”, promrmlja ložač. Ko god je to opazio i razumeo, začuđeno se osmehnuo.

„A povrh toga smo već toliko omeli gospodina kapetana u njegovim službenim poslovima, koji sigurno upravo s dolaskom u Njujork neverovatno narastaju, da je za nas krajnje vreme da napustimo brod da ne bismo još uz sve nekim krajnje nepotrebnim mešanjem ovaj sitni sukob dvojice mašinista pretvorili u pravi događaj. Potpuno shvatam, uostalom, mili sestriću, tvoj postupak, ali baš mi to daje pravo da te što hitnije odvedem odavde.”

„Odmah ću narediti da se pripremi čamac za vas”, reče kapetan, ne stavljajući, na Karlovo iznenađenje, čak ni najmanji prigovor na ujakove reči, koje su mogle biti nesumnjivo shvaćene kao ujakovo samounižavanje. Glavni blagajnik užurbano priskoči do pisaćeg stola i telefonom prenese kapetanovu naredbu komandiru čamca.

„Vreme je već na izmaku”, reče u sebi Karl, „ali ne mogu da učinim ništa a da sve redom ne uvredim. Ne mogu ipak da napustim ujaka, pošto me je tek pronašao. Doduše, kapetan je učtiv, ali to je i sve. Njegova učtivost prestaje kad je u pitanju disciplina, a ujak je sigurno rekao ono što je kapetanu u duši. Sa Šubalom neću da govorim, žao mi je čak i što sam mu pružio ruku. A svi ostali ovde su ćorak.”

U takvim mislima, polako je prišao ložaču, izvukao mu desnu ruku iz pojasa i, kao igrajući se, zadržao je u svojoj. „Zašto ti ništa ne kažeš?”, upita. „Zašto sve to dopuštaš?”

Ložač je samo nabrao čelo kao da traži izraz za ono što bi da kaže. Naposletku je oborio pogled na Karlovu i svoju ruku.

„Učinjena ti je nepravda kao nikome na brodu, to sasvim tačno znam.” I Karl je tamo-amo provlačio prste kroz prste ložača koji je blistavim očima kružio unaokolo kao da ga obuzima zanos, ali koji niko ne bi trebalo da mu uzme za zlo.

„Ali, ti moraš da se braniš, da kažeš da i ne, inače pak ljudi neće nazreti istinu. Moraš mi obećati da ćeš me poslušati, jer ja lično, veoma se osnovano bojim, neću više moći da ti pomognem.” I tada Karl zaplaka, dok je ljubio ložačevu ruku, i uze tu ispucalu, gotovo beživotnu ruku i pritisnu je uz svoj obraz, kao blago koga smo prinuđeni da se odreknemo. – Tada je već uz njega bio ujak senator i odvukao ga, mada s najmanje mogućnim prisiljavanjem.

„Izgleda da te je ložač začarao”, reče on i preko Karlove glave značajno pogleda u kapetana. „Osećao si se napuštenim, i pošto si našao ložača, sad si mu zahvalan; to je za svaku pohvalu. No, meni već za ljubav, ne preteruj u tome i nauči da shvatiš svoj položaj.”

Pred vratima nastade galama, čuli su se povici i čak kao da nekog brutalno guraju na vrata. Uđe mornar, ponešto usplahiren, s pripasanom ženskom keceljom.

„Ljudi su napolju”, uzviknu on i jednom trgnu laktovima oko sebe kao da je još u metežu. Najzad se sabrao i htede da salutira pred kapetanom, ali primeti žensku kecelju, strže je, zavitla na pod i viknu: „Baš gnusno! Pripasali mi žensku kecelju.”

Potom je, ipak, capnuo potpeticama jednom o drugu i salutirao. Neko pokuša da se nasmeje, ali kapetan reče strogo: „To ja zovem dobrim raspoloženjem. Ko je to pa napolju?”

„Moji svedoci”, reče Šubal, istupivši napred. „Najpokornije molim za izvinjenje zbog njihovog nedoličnog ponašanja. Kad ljudi završe plovidbu, ponekad su kao mahniti.”

„Pozovite ih odmah unutra!”, zapovedi kapetan i, odmah se obrativši senatoru, reče ljubazno ali brzo: „Budite sad tako dobri, poštovani gospodine senatore, i pođite sa svojim sestrićem za ovim mornarom koji će vas odvesti u čamac. Svakako vama ne moram reći koliko mi je zadovoljstvo i kolika čast što sam se s vama, gospodine senatore, lično upoznao. Želeo bih samo da mi se uskoro pruži prilika da jednom s vama, gospodine senatore, nastavim naš prekinuti razgovor o stanju u američkoj floti i da tada možda opet budemo prekinuti tako prijatno kao danas.”

„Trenutno mi je dovoljan ovaj jedan sestrić”, reče ujak kroz smeh. „A sad primite moju najdublju zahvalnost na vašoj ljubaznosti i ostanite zdravo. Uostalom, ne bi čak ni bilo nemoguće da prilikom našeg” – srdačno je privukao Karla k sebi – „sledećeg putovanja u Evropu provedemo s vama možda duže vreme.”

„Tome bih se od srca radovao”, reče kapetan. Oba gospoda stegoše jedan drugom ruku, a Karl je mogao samo još nemo i ovlaš da pruži ruku kapetanu, jer je ovaj već bio zauzet grupom od možda petnaest ljudi koji su ušli pod Šubalovim vođstvom, doduše donekle pometeni, ali ipak veoma glasni. Mornar je zamolio senatora da mu dozvoli da pođe prvi i onda je razdvojio gomilu za njega i Karla, i oni lako prominuše između ljudi koji su se klanjali. Činilo se da ti, uostalom dobrodušni ljudi Šubalov spor s ložačem shvataju kao šalu koja čak ni kad se našla pred kapetanom nije prestala da bude smešna. Karl je među njima opazio i devojku iz kuhinje Linu koja je, veselo mu namignuvši, pripasivala kecelju koju je odbacio mornar, jer je bila njena.

Idući dalje za mornarem, napustili su kancelariju i skrenuli u mali hodnik koji ih je, posle par koraka, doveo do vratanca odakle je kratko stepenište vodilo do čamca pripremljenog za njih. Mornari u čamcu, u koji njihov čelnik uskoči u jednom koraku, ustadoše i salutiraše. Senator je upravo opominjao Karla da bude oprezan prilikom silaska, kad Karl, još na najvišem stepeniku, briznu u grčeviti plač. Senator stavi desnu ruku pod Karlovu bradu, privinu ga jako uz sebe i pomilova levom rukom. Tako su sporo silazili, stepenik po stepenik, i čvrsto obgrljeni ušli u čamac, gde je senator za Karla izabrao dobro mesto, baš preko puta sebe. Na senatorov znak, mornari se odbiše od broda i odmah zaveslaše punom snagom. Tek što su odmakli par metara od broda, Karl neočekivano otkri da se nalaze upravo sa one strane broda na koju gledaju prozori glavne blagajne. Sva tri prozora bila su puna Šubalovih svedoka koji su najljubaznije pozdravljali i mahali, čak je i ujak zahvalno otpozdravljao, a jedan mornar izveo je čitavu artističku numeru da bi poslao poljubac rukom, pritom ne prekidajući ravnomerno veslanje. Bilo je, u stvari, kao da nije više ni postojao nikakav ložač. Karl se usredsređenije zagleda u ujaka, čija kolena je gotovo dodirivao svojim, i rodi mu se sumnja da li će ovaj čovek ikad moći da mu zameni ložača. A ujak je izbegao njegov pogled i posmatrao talase od kojih se ljuljao njihov čamac.

Franc Kafka