Art

Trijade – Uličarka i ubistvo

cat in night

Uličarka

Navrati mu ponekad njegova sreća.
Noćna razbijačica, zanosna lunjalica, gipka mala lavica, ušuna se baršunasto, stavi mu glavicu među raskrečene noge.
Od žudnje krv mu se odvrze, nakapava mu drhtave šake, nakapava njen bok.
Slučajno joj u igri dodirne pol.
Zamiriše mu mošus.
Ona se protegne mazno, hitro ustane i ode.
Kao da nikada i nije dolazila.
Zadovoljna plijenom, spira se pod uličnim svjetlim.
I onaj zaneseni sa francuzicom na glavi umilno je doziva u svoj sobičak.
Treperi mračna struna njegovog glasa.
Ja vidim sjajne neobično
Zenice njene proplamsale
Živa svetila i opale
Koji me motre nepomično
I još nešto Bodlerovo govori joj zanesen.
Ona izbegava odveć mlade, nestrpljive i nasilne.
Što se kreću u čoporima i udaraju mahnito i osjemenjeni trbuh.
Tada je pljuvala krv.
Izbjegava te bijesne psine.
Obilazi noćna lunjalica, opslužuje stare mušterije, mnogo više uzima nego što daje.
Plavičasta ili crvena kao lisica, mazna i prepredena gospa noći.
Kandžicama ih dotakne u dno srca.
Ništa joj ne mogu.
Ni žudnjom, ni mržnjom, ni ljubavlju.

Ubistvo

Dugo razmišlja o tome.
Često ga svirepa misao uspavljuje i budi.
I pod tušem i za stolom.
I na poslu.
Dok ga pitaju i dok odgovara.
Dok zateže i odvezuje kravatu.
Kad se brije, kad šiša travu.
Kad plijevi bašticu i orezuje ruže.
Dok lopatom odgrće snijeg.
Dok je čeka u automobilu ili dok čita o fašizmu.
I pred televizorom.
Na utakmici.
Uz pivo sa prijateljima.
Dok je u njoj.
Mlitav i podbuo.
Strašna misao.
Omčica i šilo skriveni na gornjoj polici u garaži.
Kucnuo je čas.

UU

Ljudi na svom mjestu, tako se to kaže. Dobre komšije.
Ona farmaceut, miriše na apoteku, sitna, plavkasta, sterilna.
On, magistar istorije, predaje gimnazijalcima, sa skrivenim bijesom, često rumenih obraza.
Naočari mu magle, skida ih dok čita i dok ih čisti gleda me podozrivo, zrikavo, svirepo.
Pivo ga smiruje, guta ga halapljivo.
Navukao joj je omčicu od žice, strahotno se trzala i zapomagala.
Onda je probio šilom.
Pogodio je u oko.
Nije imao snage da je zakopa.
Ostavio je u šiblju pored magistrale, preko nje nagrnuo prašinu i suvarke.
Misli da je doživio nervni slom.
Žena već sumnja.
Žive u bezdjetnom braku.
Imalu su samo tu mačketinu.
Noćnu skitaru koju mrzi.
Kažem mu da baci šilo i omčicu, da mu još nešto ne padne na pamet.
Gleda me odsutno, kao filozof.

 

 

Ostavite komentar: