Ispadne iz razjarenosti proleća,
Sunce joj privezuje puteve uz tišine,
Korak noći je vidi,
Obraslu u dan požude.
Zastakljena u uglovima svoje smelosti,
Ipak razbija staklo sadašnjosti,
Vetrovi joj raspiruju oblike,
Izgnane u obesne dijaloge noći.
Jutro je crta u preneraženim tišinama,
Sklanja njenu Lepotu
U nepoznate glasove postojanja.
Sanda Ristić Stojanović
