Stevan Raičković o pjesmi Kari Šabanovi Aleksandra Lesa Ivanovića [Tema: Raičković]

| April 17, 2014 | 0 Comments
Aleksandar Leso Ivanović

Aleksandar Leso Ivanović

Kari Šabanovi  (Sjećanje iz djetinjstva)

Sjećanje me lakom tugom ovi:
.veče slazi i miriše lipa.
Kroz sumrak se čuje kolska škripa,
S puta idu kari Šabanovi.

Mi u susret otrčimo k njima,
A kari nas vrate srećne kući
I sivom nas džadom truckajući
O pređenim šapću drumovima.

Mili dani, moji sni nestali,
Kao da ste svi u jutro neko
Na kare se kradom iskrcali
I otišli od mene daleko.

Zalud uho sad zvukove lovi,
Zalud oko daljinama pipa:
Davno više ne čuje se škripa,
Niti idu kari Šabanovi.

Sav pesnik Aleksandar Ivanović vidi se kao na dlanu: to je za mene tačno deset pesama, od desetak do dvadesetak stihova svaka. Sve ono drugo, a ni toga u Ivanovića nema napretek, govori u prilog jednoj rasprostranjenoj i karakterističnoj osobini pesnika izrazitih liričara po vokaciji: u spontanom odnosu prema poetskoj materiji – koja se u ovakvim slučajevima kao što je naš gotovo i bukvalno poklapa sa činjenicama iz života – neuporedivo su brojniji promašaji negoli pogoci. Jer pogodak u lirskoj pesmi  je – nema druge – samo onaj u samo centar.

Naveo bih naslove tih deset pesama, jer kad govorim o poetskom liku Aleksandra Ivanovića, imam samo njih pred očima. To su, u slobodnom redosledu: „Dvije jasike“, „Jesen“, „Lokva“, „Otvaranje jednog prozora pred zalazak sunca“, „Slomljenom oknu“, “Ljudi sjenke“, „Jutro pod Vojnikom“, „Oblak“, „Potonja ura Rada Tomova“, a pre svih – „Kari Šabanovi“.

Zaista ih nema mnogo, ali ih ima sasvim dovoljno da nas Aleksandar Ivanović s pravim razlogom okupi ovde, na svom Cetinju, dvadeset godina posle svog nestanka. I sami taj vremenski interval, koji nije mali, unapred govori u prilog tome da je poezija ovog pesnika prošla kroz prvu, nakritičniju, proveru vremena.

Već sam od svih Ivanovićevih strogo izabranih pesama posebno izdvojio onu pod naslovom „Kari Šabanovi“. Bar za mene, nimalo slučajno: ja bih se nadalje, u ovom svome kratkom slovu, samo na njoj i zadržao.

Ova pesma, po mom skromnom mišljenju, poseduje neka od onih takozvanih zagonetnih svojstva koja se ne daju tačno odrediti i imenovati, ali za koje smo svesni da u pesmi postoje kao „nešto“ što nas magnetski privlači i vezuje za nju, na takav način, da nas podsvesno gotovo razrešava i bilo kakve potrebe da se u sumu onih reči koje se nalaze u pesmi udubljujemo ili da o njima naknadno razmišljamo.

Kada sam izabrao pesmu „Kari Šabanovi“ da se baš na njenom primeru okušam sa jednom svojom pretpostavkom – imajući u vidu i srodne poetske slučajeve – pokušao sam da se u ovu pesmu i udubim i da o njoj razmišljam. (Mislim da to nikad do sad nisam činio ni sa jednom iz niza onih pesama koje sam tokom godina, iz sebi neobjašnjivih razloga, voleo.)

Fabula ove pesme sasvim je prosta i u suštini počiva samo na jednoj (ali zaista lepoj) slici, koja se javlja u dva maha, u dve varijante: prvi put kao prava slika – direktno izazvana iz života, drugi put kao njen negativ – u ulozi simbola.
Po raspoloženju: prva polovina pesme je u znaku ponesenog, radosnog sećanja, druga polovina je melanholična reč o pesnikovoj javi.
Tema sasvim uobičajena: lament nad prohujalim detinjstvom.
U ceo ovaj poznati i odvajkada debelo izrabljivani pesnički, zapravo, lirski kontekst, Aleksandar Ivanović – sem svoje specifične i originalne sličice – čini mi se da sadržajno ne unosi ništa drugo novo i nepoznato.
U čemu je onda tajna tako neodoljive privlačnosti ove pesme koja je postala nezamenljivi sinonim i za samo pesnikovo ime?

Ni u njenom izrazu ne bi se mogao potražiti odgovor na ovo pitanje.

Versifikacija ove pesme gotovo nijednim svojim elementom ne skreće na sebe pažnju: pesma se metrički ravno kreće u sasvim pravilnim desetercima (asocirajući na Jesenjina u Pašićevom prepevu), rime su poznate i bez ijednog iznenađenja, leksika je standardna i uglavnom ispomoćna – u službi deskripcije.

Pa ipak bi ja ono „nešto“ potražio baš u ovoj poslednjoj odrednici, u jednom leksičkom spregu za koji mi se čini da je svojim dvostrukim refrenskim prisustvom prožeo i ozvučio čitavu ovu pesmu zaista jednim izuzetnim melodijsko – koloritnim valerom.

Reč je naravno o spregu – kari Šabanovi.
Ako bismo reč kari (italijanski carro) zamenili nekim uobičajenim (književnim) sinonimom iz našeg jezika, a Šabanovi takođe jednim od rasprostranjenijih ličnih domaćih imena – da li bi naš doživljaj ove pesme bio isti?
Recimo:kola Jovanova.

Nije uputno, čak je i grubo i sa primesom neke vrste estetskog ( da ne kažem i duhovnog) nasilja, vršiti ovakva poigravanja sa jednim odavna postojećim poetskim – i to još dragim – tekstom.

Ali nisam mogao da odolim a da i u ovakvoj, javnoj i pismenoj formi, ne dam oduška jednoj svojoj staroj, skrivenoj pomisli, na ovu istu temu, koja mi se javlja, kad god čitam, ponavljam poluglasno ili čujem od drugih, jednu od najlepših pesama našeg jezika „Santa Maria della Salute“ Laze Kostića.

Da nema ovog i baš ovakvog , za nas i u našem sluhu i duhu tajanstvenog, zagonetnog i gotovo mističnog refrena – koji na srpskom jeziku ne znači baš bogzna šta (Sveta Marija od spasa) – da li bi i ona ostala suma Kostićevih reči sama za sebe i sama iz sebe, imala baš takvu uzvišenu tačku oslonca kakvu za naš sluh i iluziju u našem duhu ima refren koji je sam pesnik, razbarušeni i fascinantni Laza Kostić, izabrao?

Na sličan način je tako nešto, za sebe, uradio i skromni Aleksandar Ivanović, u pesmi „Kari Šabanovi“. Naravno, s jednim sasvim drugačijim prizvukom, spuštajući svoju stvar na zemlju, u lokalni ambijent, u specifične reči i frazu jednog kraja, da ne kažem – jedne ulice (ili da se poslužim samim pesnikovim određenjem – jedne džade).

I za mene, koji ovo iznosim, radi se ovde, naravno, o jednoj relativiziranoj, nepotpunoj istini, nekoj vrsti poluistine koja je tako prisutna u gotovo svakom tumačenju poezije, pogotovu lirke. Hoću da kažem: i sve drugo u pomenutoj pesmi Laze Kostića – izvan njegovog, za naš sluh tako opojnog refrena – ima svoju visoku poetsku cenu. Mislim da je na neki način slično i sa, u sami centar pogođenom, čitavom slikom-okosnicom u Ivanovićevoj pesmi „Kari Šabanovi“.

Pa ipak, ja ostajem pri tome da je ono što sam prethodno naveo, u oba slučaja, potenciralo naš utisak o ovim pesmama.

Moj utisak – svakako.

 

Ovaj tekst pročitan je 27. Aprila 1985. Godine na Cetinju, na razgovoru o poeziji Aleksandra Lesa Ivanovića (1911-1965), u okviru manifestaciije „Studentske staze“.

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Stevan Raičković o pjesmi Kari Šabanovi Aleksandra Lesa Ivanovića [Tema: Raičković]

by admin time to read: 5 min
0