.
Čitanje Crnjanskog, osim u slučajevima koji se ne računaju, hermeneutički gledano – uvek je „delo ljubavi”. Ali, ako bismo se pri čitanju Crnjanskog upustili u ljubav (koja nikada nije „tema” i nikako „motiv”), gotovo je sigurno da to nešto „ljubavno” ne samo da ne bismo nalazili na istim mestima, već i ako bismo ga svi pronašli baš u ovom stihu ili onom tekstu, istog trena bismo dobili taj tako traženi motiv i odmah postali nezadovoljni. Jasno, jer to je ljubav.
Sa brakom bi, čak i u književnosti, stvari trebalo da budu izvesnije. I sveštenik i matičar, određenom diskurzivno-performativnom stilizacijom – manje ili više „tajnom”, provizorno „svetom” – sprovode nas kroz sve što se u braku već dogodilo i poručuju: budite dvoje u jednom telu i, naravno, dogovarajte se. (Što, uzgred budi rečeno, uopšte nije lak zadatak – od spekulativnih mislilaca do Deride traje muka s Jednim, stoga su supružnici, to dvoje koje nikada nije jednako jednom, a najčešće ih nije ni samo dvoje, kontinuirano u polju nemogućeg.)
Ne možete se, opominje Duško Radović svečanim glasom matičara u matičarki, baviti samo ljubavlju: ona se mora podrazumevati i pratiti sve naše aktivnosti kako bismo se uspešno ostvarili kao „ličnosti i članovi društva”. Dakle, nije se ni počelo, a već se izlazi iz ljubavi njenim „podrazumevanjem” zarad pragmatičnih i neizbežno društvenih ugovora. Međutim, čitamo Hiperborejce i jasno prepoznajemo brak, ali kao da se tim brakom toliko toga i zaklanja i raskriva, kao da brak preuzima svojstva ljubavnog diskursa sa kojim smo, kako bi rekla Kristeva povodom Pesme nad pesmama, uvek u svetu neutvrdivog smisla.
Procesom simboličkog nijansiranja braka, supružnički dijalog Crnjanskog ispoljava autentično dvoje srpske književnosti. Ja i ti više nisu metafizički eros (ne)savremenog para čija bi ljubav „nekud dalje sa ovog sveta”, pri čemu se ja na vrhuncu svoje želje ironijski razapinje – čekanjem. Bračni par u Hiperborejcima nemoguć je bez ljubavi u granicama sveta (dok je čekanje ispunjeno čitanjem), ali upravo znak ovog odnosa, koji nije znak „lepe i dobre žene”, iako je njome ispisan, dezorijentiše naše tumačenje i približava nas (i udaljava od) Crnjanskog u hermeneutičkom trouglu ljubavi, braka i književnosti.
Čega, dakle, ima u čekanju „lepe i dobre žene”, osim drugih lepih žena i dobre literature? I, najzad, kakav je ponovni susret dvaju bića, ako iskustvom njihovog susreta višestruko manipuliše brak?
Do trenutka kada stigne na peron železničke stanice u Veneciji, odsutna supruga u Hiperborejcima sve vreme je tu, vidljiva kao „moja žena”, konstantna u pripovedačkoj fluidnosti, utkana u interesovanje drugih. Skoro svaki sagovornik se raspituje o njoj (uz česte insinuacije muževljevog neverstva i šaljive opomene da će biti potkazan), a njen glas osluškujemo zahvaljujući dramatizovanim reminiscencijama i (ne)posrednim čitanjem pisama koja su supružnici razmenjivali pre no što će se ponovo sresti.
Mnogo puta se, u različitim okolnostima i različitim smisaonim markiranjem, ponavlja kako junak ima „lepu i dobru ženu”. I to je rečenica koja je, primetiće Lompar, „komplementarna sa učestalošću junakove percepcije ženskih tela” (Lompar 2004: 227). Nezavisno od toga kakve su zaista, za sve žene u Hiperborejcima se kaže da su – lepe. Junak Hiperborejaca fiksira različite delove ženskog tela: od grudi Bugarke koje se, dok se smeje, „tresu kao male lubenice u Bosiljgradu” (Crnjanski I 2008: 58), preko „vanrednog kuka” tajanstvene markize, papine „miljenice” (Crnjanski I 2008: 108), do „najlepše noge” zavodljive Neapolitanke (a sve su Neapolitanke, napisano velikim slovima, lepe) (Crnjanski II 2008: 409).
Ove atributivne varijacije, dakle, upućuju na jedan isti erotsko-fetišistički kompleks „neiskazane želje”, tvrdi Lompar, dok zatajenost takve želje progovara samim pripovedanjem. Otuda paralelizam spominjanja „lepe i dobre žene” i drugih (lepih) žena atraktivnog tela simbolički denuncira suprugu kao „prepreku svakom junakovom erotskom prostiranju” (Lompar 2004: 228). Lepa i dobra žena seksualno onesposobljava svog muža koji je u Veneciji dočekuje ponavljajući d’Anuncijev zov oficira: „Siđi, draga, siđi. Scendi, cara, scendi” (Crnjanski II 2008: 161).
Vičući nepoznatoj plavuši iz voza koji pristiže u stanicu, dok istovremeno ispraća neku drugu, sa kojom je do tog trena bio prisan u kupeu, poziv oficira-zavodnika, izgovoren glasom osvešćenog supružnika, otkriva neuspelu identifikaciju i suštinski promašeno, iako hotimično, dozivanje lepog i dobrog bića. Kao junak koji, kako kaže Lompar, nije odgovorio na mnogobrojne izazove tela, „on je postao puka egzistencija posmatranja i potpuna nemoć, da bi kao pripovedač bio ponovo onemogućen da napiše ono što je kao junak već učinio” (Lompar 2004: 208). Ali, šta ako je supruga, o čijem telu ne znamo ništa – niti o jednom njegovom delu – ako je ona cela, dakle, neočekivani fetiš nasuprot očekivanoj ulozi „simboličke kastracije”?
Poželeti „lepu i dobru ženu” značilo bi želeti ono što je već tu, premda često odsustvuje; dakle, nije posve prisutno ni nemoguće, dok upravo to što je moguće pokazuje da kod njih nije sve „kao u muža i žene”. Poglavlje Stare stvari iz vatre prenosi i obnavlja, dopunjujući ih beleškama, supružničke razgovore u pismima – njihova sećanja na zajednička putovanja po Italiji, usputne dogovore oko buduće maršrute i obilaska onih mesta koja su voleli.
Protiveći se njenom dolasku, nastojeći da je zadrži na sigurnom, muž govori svojoj ženi kako će uskoro, u Rimu, „lepršati ručice i nožice visiti na drveću” (Crnjanski II 2008: 114). Supruga, međutim, ne okleva:
„Budućnost se ne zna, kaže ona. Muž i žena kad su u jednom braku, treba, ako to mora biti, da leže i u smrti zajedno. Zašto sam joj Propercija čitao? Zašto sam joj rekao da se zumbul bacao u Rimu, na pepeo?” (Crnjanski II 2008: 114)
Evo sređenog i jezički doteranog teksta. Ispravljeni su svi tipfeleri, formatirani citati i fusnote, uz očuvanje akademskog tona autorke.
Iako ni najuspeliji brakovi nikada nisu barem polovično uspešne „interpretativne zajednice”, muž i žena se u Hiperborejcima naglašeno ispoljavaju kroz svoja čitanja. To je uvek pažljivo odabrana literatura (njegov, muževljev spisak uglavnom antičkih pisaca) i to je, da tako kažemo, prostor hermeneutičkog zavođenja žene kojoj se iznova prilazi i koja se osvaja kao teritorija drugog čitanja. Drugo čitanje, ili čitanje Drugog, kao da modifikuje Rikerovski viđen narativni identitet. Usled ontičkog „viška” života koji se intenzivira upravo manifestacijama smrti (izrazito ličnog iskustva i geopolitičkog smisla), redeskripcija takvog života narativom, poslednjih dana u Rimu, zahtevala je još teksta. Čitajući joj najdraže pisce, muž je vlasništvo identiteta uspostavljao i razgrađivao onako kako će to čitava Evropa toga doba činiti samoj sebi daleko brutalnijim sredstvima.
Njena čitanja kao drugost njegovog izbora predstavljaju frustrirajući objekat nepovrata. Dozvati sopstveno čitanje iz Drugog ne znači da Drugi treba da ga ponovi. Ako nam, kako je rekao Andrić, život vraća samo ono što drugima dajemo, kako da književnost u Drugom vrati ono što možda uopšte nismo ni dali? Ni „najlepša” žena, kao ni najbolja literatura, ne mogu nas spasiti onoga što nismo, iako se možda baš u tome nalazi kardinalni tekst samoćitanja. Ipak, zajedničko i književnost u braku jeste inkorporirana dijagnostika promašaja onoga što jesmo. To se u Hiperborejcima ne govori, naprotiv: muž po potrebi zauzima, kako kaže, „poučitelnu pozu”, uvek blag i strpljiv, a žena se „brani” lucidnim voljenjem, bez patetike i tragike. Kao da je čitala Badjua, ona zna da se ljubav obraća biću Drugog, takvom kakav se pojavljuje u njenom životu koji se tom pojavom, rekao bi Badju, lomi i „prestruktuira”. A pošto zna i da nakon Euripida dolazi Aristofan, supruga će, uprkos strahu i obostranoj teskobi zbog udaljenosti, rata i nesreće koju slute, podsetiti muža na njegov vojnički kovčeg, šaleći se kako ga sve čeka, od dvogleda i skijaških cipela do sablje. Na njegovo pitanje čemu sablja, ona odgovara:
„Zato, kaže, što su malog Markelusa vezali za sablju – probušio sam joj uši sa tom anegdotom iz doba Tiberija.” (Crnjanski II 2008: 116)
Upornost supruge da se ponovo sretnu dosledno je argumentovana muževljevim referencama. Propercije, anegdote iz Tiberijevog doba, pa i želja da opet vidi „onu glavu”, Atenu Lemniju u Bolonji, sve čime „lepa i dobra žena” najavljuje i svoj dolazak čini nužnim, tragovi su ove posebne re-aproprijacije, pokušaja ponovnog usvajanja teksta i kulturoloških tragova u nemogućem susretu sa Drugim. Jer, svi ti pisci, dela, skulpture, gradovi prvobitno su njegov znak koji mu ona kontinuirano vraća, čineći ga i manje i više njegovim. Htevši da je uveri kako je malo verovatno da će ponovo posetiti Napulj, muž spominje Kjerkegora, koji je želeo da obiđe Dansku, ali sve što je uspeo je to da ga otac uzme za ruku i da ga tako „po sobi prošeta” (Crnjanski II 2008: 118). Na ovo se, međutim, iz pisma čuje prepoznatljiv glas: „Glavno je da se držimo za ruku, Orfeju!” (Crnjanski II 2008: 118). Jer, i sa Orfejem joj je „uši probio” (Crnjanski II 2008: 118).
Iako ne znamo šta joj određeno muž govori o Orfeju, prisustvo ovog mita u jednom potpuno antiorfičkom, dakle bračnom kontekstu, ipak zavređuje našu pažnju. Slika Kjerkegorove nemoći reflektovana na Orfejev tragizam, jedna ruka koja se pridržava i druga, zauvek puštena, nisu tek zanemarljiv upliv nekakve sentimentalne hermeneutike. Kada „lepa i dobra žena”, uz ironijsko-podsmešljiv akcenat, poruči svom Orfeju da je glavno držati se za ruku, ona progovara sa mesta implicitnog ćutanja.
Da supruga ćuti Euridikinim glasom, Crnjanski bi u Hiperborejcima napisao ono što ni u poeziji nije mogao. Jer tamo je objava ljubavi zaklonjena, kontaminirana i, najzad, odložena simboličkim zaveštanjem tuge. Ti Serapate, ti iz pesme Trag ili „slušljiva” draga Mizere ne ćute upornošću Drugog kog nikada nema dovoljno i uvek ga je previše u nama. One nisu iskustvo smrtnog i smrtničkog, niti ontološka granica bića koja je istovremeno ultimativni prag pevanja. Kod Crnjanskog treba poneti tugu i ne biti opčinjen neveselošću lirskog subjekta kako bi se pred njim ili za njega uopšte bilo. Ali, kao da nijedna draga poezije Crnjanskog ne samo da nema časti, strasti, „ni plamena dosta”, već kao da se u metafizici realne tuge (parafraziraćemo Badjua) Drugi pojavljuje na horizontu uzajamne, recipročne nedovoljnosti. Nijedno davanje ne može dati i nijedan metafizički nalog da se bude u ne-biti-srećan ne može dozvati ti u onom mi (Bar ti mi, ti), kao što ga i diskurzivno-prozodijski ostavlja u procepu između ti i ja, u zapesti, u cezuri.
Čak i fusnota iz sećanja Dragana R. Aćimovića, zabeleženih i objavljenih pod naslovom Sa Crnjanskim u Londonu, progovara o ljubavi i poeziji na jedan gotovo nelagodan, a ipak umesno direktan način. Naime, u poglavlju datiranom/naslovljenom kao „Četvrtak, 28. decembar 1961”, čitamo da je u šetnji do Kovent Gardena, Crnjanski zastao i rekao, beleži Aćimović, „neobično čudnim glasom”:
„Ovo zadržite za sebe i nemojte zaboraviti. Kad budem umro, u mojoj zaostavštini naći će se jedan svežanj pisama i na njemu ispisano ime PIA DI VALMARANA.” (Aćimović 2005: 90)
Na Aćimovićevo pitanje o tome ko je spomenuta žena, Crnjanski ostaje zagonetan, nepristupačan: „Vi ćete to doživeti… Pia di Valmarana…” (Aćimović 2005: 90). Aćimović se ipak zahvaljuje i na tom mestu uvodi fusnotu koja nas pomera četiri godine kasnije, kada se, kako kaže, u jednom razgovoru sa Crnjanskim dotakao nekadašnje konstatacije Crnjanskog kako u njegovoj, Aćimovićevoj poeziji, „takoreći nema ljubavnih motiva ili sasvim malo” (Aćimović 2005: 90). Aćimović dodaje da ih i kod Crnjanskog zapravo ima samo na početku njegove „pesničke karijere”, sa čim se Crnjanski slaže, obrazlažući to sledećim stavom:
„Vida je moja velika ljubav, ostvarena. Kada se jedna velika ljubav ostvari, onda se više ljubavne pesme ne pišu.” (Aćimović 2005: 90)
Međutim, nakon „male počivke”, Crnjanski će podsetiti Aćimovića na ime Pije di Valmarane i kada Aćimović potvrdi kako ga nikako ne bi mogao zaboraviti, Crnjanski napominje: „Sećajte ga se… nekad će vam to ime nešto reći” (Aćimović 2005: 90). Od tada do danas prošlo je pedeset i dve godine. Ako uzmemo u obzir da nam se književnost iznova otkriva onoliko koliko smo (ne)spremni da vidimo i čujemo šta to nešto ima da nam kaže, pola veka za jedno nepročitano ime i nije tako dramatična stvar. Naravno, zapise Dragana R. Aćimovića prihvatamo svesni da sve to ne mora biti sasvim tačno, svesni da je reč o beleženju uspomena i, dakle, neminovnim zamkama memoarskog pisanja. No, i sam Aćimović u svojoj fusnoti referiše na ime Pije di Valmarane tamo gde se ono pojavljuje u Hiperborejcima.
U Hiperborejcima ćemo ponovo naići na tajnovitost koja obavija Venecijanku o kojoj saznajemo tek to da je važna poručniku Kjaramontiju. Zbog svega što je takvom doslednošću i upornošću prećutano, ona se spominje i kasnije, kada supruga stigne u Veneciju i kada predstojeći rat sasvim pomrači nekadašnji izgled grada, dok je prvo što junak ugleda po dolasku – Kanaletova slika koja mu, međutim, više ne pokazuje „red mramornih fasada”, već praznu, napuštenu barku (Crnjanski II 2008: 306).
„Stariji oficir pita svog druga šta mu je? Valjda neće zaplakati za Venecijom? Kjaramonti, onda, kao neko nabusito dete, kaže, nije u pitanju Venecija, nego jedna Venecijanka. Kaže da je došla. Pa bi hteo da vidi još jednom, uoči rata. Nato nastaje smeh, a domaćin ga prezrivo gleda. Zatim ga pita: A kako se zove ta Venecijanka? Oh! Oh! Oh! Mali poručnik, snuždeno, kaže: Pia di Valmarana. Ko je to, niko ne zna među nama.” (Crnjanski II 2008: 181)
Spram niza kobnih znamenja sadašnjice, kao još jedno, sada neprepoznatljivo obeležje prošlosti, junak Hiperborejaca konačno zapisuje: „Ja sam dolazio u Veneciju u kojoj je živela Pia di Valmarana” (Crnjanski II 2008: 306). Fiksirajući ime, a zapravo kriptoznak, Crnjanski nam nekom vrstom transdiskurzivne refleksije skreće pažnju na očiglednost samoprikrivanja. Ako je Pia di Valmarana razlog da se zaćuti nakon razgovora o ljubavi u poeziji, to nam ne daje za pravo da zaboravimo ono što ipak nije prećutano: „Kada se jedna velika ljubav ostvari, onda se ljubavne pesme ne pišu” (Aćimović 2005: 90). A ime Pije di Valmarane ispisuje se naizmeničnim pokretom samozatajnosti i evidencije. Ako ga pročitamo u kontekstu Hiperborejaca i u odnosu na poručnika Kjaramontija, ono, sasvim izvesno, jeste ime za neostvarenost. Pored toga što se kaže da za nju niko ne zna, jasno je da Crnjanski zna ili će saznati mnogo više, jer Hiperborejce drugačije tretira, raspoređuje i fikcionalizuje sopstveno znanje. Ako ga, dakle, čitamo kod Crnjanskog, ime Pije di Valmarane ostaje u međuprostoru života i teksta. Čak i da otvorimo arhivu i pronađemo dragocena pisma, a iz svega toga Pija di Valmarana nadraste romantični zanos poručnika Kjaramontija i krucijalno obeleži Veneciju Crnjanskog, da li bi to bilo ono očekivano, jedan „detektivski” trijumf nad razrešenom misterijom? Pija di Valmarana, kao žena koja, na izvestan način, nije ni u poeziji ni u životu naspram Vide tako presudne za život, a opet zahvaćene literaturom, upravo je simbolički eksces neidentifikovanog značenja.
Da se Pija di Valmarana ostvarila u poeziji, to bi imalo ozbiljne posledice u životu – ali njeno ime je napisano na granici svetova, tamo gde se ekskluzivno ćuti. Na poetički praznom mestu egzistencijalne ostvarenosti, poezija Miloša Crnjanskog ljubav prezrivo odriče svemu, svakome (Partepon). I Drugi se najintimnije priziva upravo zahtevom da ponese tugu, kao da time, kroz specifičnu simboličku razmenu, treba da odrazi suštinski znak pesničkog bića, što pomalo podseća na narcistički tragizam neostvarivog dodira. Pri tome, neveselost dobija sopstvenu estetiku, u kojoj se, kako to Jerkov pokazuje čitajući pesmu Eterizam, onoj koja je konačno postala nevesela – daje misao. Ističući dvosmislenost stiha u kom jesenji dah može ljubiti, ali može biti i poruka dragoj koja treba da ljubi, kao i stihove iz pesme Oči u kojima pesnik zaveštava svoje tužne misli, Jerkov zaključuje da su tužnima utemeljene Vidovdanske pesme, a „tuđoj, goloj, neveseloj – toj ženskoj figuri Nove senke – namenjene su misli” (Jerkov 2010: 279). Ako su Vidovdanske pesme, dakle, obznanile mušku tugu, u Novim senkama se dolazi do novog prostora ljubavne tuge: „to je tuga odnosa dveju neveselosti, nedovoljnosti dodira, propalaska prirode i konačnog traga u mislima” (Jerkov 2010: 280).
Draga je ostala sa mislima, ali i dalje nedovoljna za tugu; čak i kada najzad postane nevesela, neveselost u njenim očima kao da je pomešana dosadom: „O koliko nijansi kad nam nad posteljom san ućuti! i na tvom pobledelom licu! od milja/ primetim dosadu lutalicu […]”. Slika njenog bledog lica naspram njega koji tada ustaje sam, poguren i crn, osećajući kako mu nije dosta ljubavi, nevesela je ne samo zbog gomilanja nedovoljnosti telesnosti, erotskog, nego i samu ljubav otkriva u znaku usamljenosti u kojoj ne može biti dosade, naročito ne ove koja luta.
Nasuprot svemu u čemu se ne uspeva pometi ni za ljubav ni u ljubavi, čak i kada se predaju misli, supruga će u Hiperborejcima hermeneutički (uz)vratiti kao amblem susreta u kom je presudno držanje za ruku, jer – „niko nas ne može rastaviti, ako se sami ne rastavimo. Ni smrt” (Crnjanski II 2008: 117). Pitajući se „zašto u književnosti brak nije moguć” i „zašto književnost nije moguća u braku”, Dragan Bošković, sa zadrškom jednog „možda”, ipak kaže da „ljubav kao svetost nije podložna naraciji”, ali želja zato jeste. Ljubav je za Boškovića nesumnjivo, a za druge možda – „jedino u braku i to kao samoukinuće želje Drugog radi ili afirmacije želje kao sluškinje Drugog” (Bošković 2015: 139). Znajući da „jaka kao smrt je ljubav”, Bošković konačno zapisuje da je brak „susret dvoje u tajni koju će tek posvedočiti smrt” (Bošković 2015: 144). Iako ovde nema ni trunke cinizma, a moglo bi ga biti, iako Dragan Bošković ne govori o Hiperborejcima, perspektiva smrti među „nerazdvojnim” supružnicima često proranja u njihovim razgovorima, dok ih obostrana nedokučivost u prisnosti, u „jednom”, provocira kao tajna. Kroz čitanje pisama i reprizirane razgovore sa svojom suprugom, junak Hiperborejaca zapravo oseća kako se njegovo vreme, i njegov život u Rimu, završavaju i raspadaju (Crnjanski II 2008: 119).
Međutim, u tom, kako kaže, „olakom piskaranju” ženi, on će ipak uvideti ono što kasnije prerasta u mnogo veće čuđenje pred nečim što je sve vreme tu, a potpuno strano: „[…] svaki put, kada bih njena pisma čitao, i nje se sećao, uviđao sam, da je ona bliža srcu Italije, iako o Italiji manje zna od mene” (Crnjanski II 2008: 119).
To što je njemu, kako govori supruga, da bi Italiju voleo, potrebno mnogo – „i Đoto, i Sveti Franja, i Karduči, i Bruno, pa čak i uspomena severnih krajeva” (Crnjanski II 2008: 120), dok je njoj dovoljno da otvori prozor njihovog stana u Rimu i ugleda Sant Anđelo okupan suncem – to još nije nikakva tajna, naročito ne ona koju će posvedočiti smrt. Njeni doživljaji su delikatan pejzaž neposrednog, a hipersenzitivnost svesti i paljenje lampi u Firenci oseća mirnom rezignacijom pred smrću, kada će za njima, sasvim prirodno, horizont Fijezola privlačiti njene zrele poglede.
Za guštera koji joj je pravio društvo u antičkom teatru tvrdi da je „to taj UVEK ISTI gušter, koji je tu dolazio da se sunča, u ono vreme, kad je tamo na brdu Katilina pao” (Crnjanski II 2008: 125). O Ciceronu i Katilini govori joj suprug, na vernom gušteru, rascvetaloj agavi na Vezuvu i fotografiji sa „narandžom u ruci” u Palermu insistira ona. Razmišljanjima o smrti nalazili bi se, blago i pompezno, van svih razlika literature i tumačenja, u spokojnoj misli o zumbulu bačenom na zajednički pepeo. Između dva iskustva sveta, između ženske tuge i nužnog u svojstvu muškog, supružnički dijalozi su simbolička mera zatočenosti onim Drugim, čak iako je taj Drugi sa nama, u braku, koji nas uglavnom mnogo i ne razume. A da tajne među supružnicima ima, posvedočiće život u kom je oduvek manje umiranja nego ljubavi. No, nežnost koja supruga često obuzima pred ženom, njena neustrašiva, viteška spremnost da svojim životom odbrani njegov, šireći kaput kao „crni labud” za vreme pucnjave u Firenci (Crnjanski II 2008: 122), nisu dovoljni da spreče ono nepoznato, anonimno Drugog, čak i među supružnicima u „natprosečnom” držanju za ruku. Usled ženine duge i uporne zagledanosti u pučinu mora u Mesini, koja se te godine obnavljala od zemljotresa, suprug će pokušavati da je izbavi iz melanholije u koju je sve više tonula.
Ovoga puta, umesto guštera, pri tom značajnom posmatranju vidika, društvo joj je pravio dečak čiji je sicilijanski dijalekat muž jedva razumevao, dok ga je supruga, međutim, bez poteškoća pratila. I opet, njena veza sa nečim što je toliko izvan njega, izvan čitanja i, najzad, muške dispozicije, otkriva još jedan vid nepristupačnosti isključivo njenog sveta. Suprug joj i ovde prilazi adekvatnim odlomcima iz književnosti:
„Pošto ona, međutim, sedi i dalje na kamenu i upire rukom u neki brod na pučini, koji plovi za Grčku, ja joj pričam, kako je Gete bio u Mesini i, već te godine, 1787. rekao nešto novo o zemljotresu. Nešto novo, što ljudi izgleda znali nisu.” (Crnjanski II 2008: 134)
Budući da ništa od svega što je Gete o Mesini napisao nije privuklo njenu pažnju, i shvativši da literaturom ne dopire do nje – nepomično zagledane u nešto njemu nevidljivo – junak Hiperborejaca ne odustaje:
„Ja sam je nekoliko puta pitao, zašto joj je do ovog sicilijanskog ćumeza toliko stalo? Mi nemamo nikakve veze sa ovom ružnom varoši. Tuđina je za nas to. Da pođemo.” (Crnjanski II 2008: 133)
Ono što naziva tuđinom, za nju je, međutim, najprisnije mesto, prostor gubitka. Kao što će se nakon izvesnog vremena setiti „ošinut” i postiđen, tako će i supruga biti podjednako začuđena činjenicom da je iz njegove svesti lako mogla iščileti tragedija koja je nepovratno obeležila njen život. Na dnu mora počiva njena sestra i dvoje dece koji su iz Rima bili pošli za Grčku. Ne prestajući da se čudi, supruga kaže kako je ipak strašno „da i najužasnije uspomene onih koji su nam u životu najbliži, zaboravljamo” (Crnjanski II 2008: 136). Čak i to što smo spremni na samoubistvo kada nam muževi ili žene „u sretnom braku” umru, samo pokazuje da „ništa svoje na ovome svetu ne možemo da zadržimo?” (Crnjanski II 2008: 136).
Sada bismo i mi morali da odbacimo naš trougao ljubavi, braka i literature usled kategorije vremena i, već spomenute, semantički upadljive smrti. Ono što i „sretne brakove” razdvaja nije vreme, jer njihovu „sreću”, pre nego tajnu, obistiniće smrt. I to, s naše strane, jeste cinizam. Tajna je, dakle, ono čime se Drugi neprestano događa u životu u kom nijedan brak ne uspeva ni kao ljubav ni kao literatura. A sve što se ne može zadržati na „ovom svetu”, u izvesnom smislu i nije naše. Iako bi držanje za ruku kao ritualno osvajanje večnosti značilo upravo ljubav onako kako je vidi Badju, parafrazirajući Malarmeovu misao o slučaju koji je fiksiran, Badju zaključuje da je ljubav prelazak sa slučaja na sudbinu – taj akcidentalni, neočekivani Drugi odjednom postaje neophodna, relevantna drugost. Fiksiranje slučaja, kaže Badju, predstavlja objavu večnosti: „I, u jednom određenom smislu, svaka ljubav se objavljuje kao večna” (Badju 2012: 28). Ali, ta večnost se, nastavlja dalje Badju, mora uključiti u vreme, ona mora „sići” u imanenciju. Zbog toga je valjda glavno držati se za ruku, kako tvrdi „lepa i dobra žena”, makar to bilo po cenu gubitka ljubavi. Jer, ono što će „sačuvati” brak, a što ne može razdvojiti ni smrt, nezaustavljivo ukida samu ljubav. Orfej i Euridika nemogući su u braku jednako kao što događaj ljubavi u životu ne ostvaruje ljubav u poeziji. Ako je figura braka u Hiperborejcima po ičemu izuzetna, onda je to zbog disharmonije koja jeste bliskost ali još uvek nije ljubav, zbog uzajamnih promašaja, hermeneutičkog razilaženja i, konačno, zbog čuđenja:
„Gledala me je ćutke. Valjda se pitala, ko je to s kim putuje na Taorminu? S kim to putuje po Siciliji?” (Crnjanski II 2008: 138)
Ukrštajući literaturu, želju i nežnost onih koji su u dugom braku, bračni par u Hiperborejcima reaguje čuđenjem na sve izmičuće, nezapamtljivo ili neprepoznatljivo u Drugom, do kog se lakše dopire u večnosti nego u životu. Kada bi se naša čitanja ogledala u ljubavi Drugog, kada bismo ostali bez teksta zarad ponovnog pronalaženja tog teksta u Drugom, kada bismo sve to svoje zadržali na ovom svetu, možda bi se beskraj spustio u vreme, a onaj gušter iz doba Katiline bio bi upravo taj – nijedan drugi.
Aleksandra S. Sekulić
Književnost i jezik, LXIV/3—4, Beograd, 2017
LITERATURA
- Aćimović 2005: D. R. Aćimović, Sa Crnjanskim u Londonu, Beograd: Filip Višnjić.
- Badju 2012: A. Badju, Pohvala ljubavi, Novi Sad: Adresa.
- Bošković 2015: D. Bošković, Zablude čitanja, Beograd: Službeni glasnik.
- Bužinjska, Markovski 2009: A. Bužinjska, P. Markovski, Književne teorije XX veka, Beograd: Službeni glasnik.
- Jerkov 2010: A. Jerkov, Smisao (srpskog) stiha: De/konstitucija, Beograd: Institut za književnost i umetnost.
- Kristeva 2011: J. Kristeva, Ljubavne povesti, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
- Lompar 2004: M. Lompar, Apolonovi putokazi, Beograd: Službeni list SCG.
- Crnjanski 2008: M. Crnjanski, Kod Hiperborejaca, Beograd: Štampar Makarije.
