„Iz Carigrada sam poreklom, ali sam rođen u Aleksandriji – u jednoj zgradi u Ulici Serif; napustio sam je jako mali, i dobar deo svog detinjstva proveo sam u Engleskoj. Kasnije, kao odrastao čovek, posetio sam opet ovu zemlju, ali se nisam dugo zadržao. Boravio sam i u Francuskoj. Kao mladić proveo sam dve godine u Carigradu. Već je mnogo godina kako nisam bio u Grčkoj. Moje poslednje zaposlenje bilo je mesto službenika u jednom vladinom birou u sklopu Egipatskog ministarstva javnih radova. Znam engleski, francuski i malo italijanski.”
To su podaci koje je pesnik Konstantin Kavafi napisao za autobiografsku belešku koju je u svečanom broju doneo časopis Nea tekhni („Nova umetnost”) 1924. godine. Tada mu je bilo već preko šezdeset godina i bio je u penziji. Devet godina kasnije, tačno na svoj sedamdeseti rođendan, 29. aprila, umro je od raka grla. Te poslednje decenije svog života izdržavao se samo od penzije, jer je nekadašnje porodično bogatstvo veletrgovaca s filijalama u Engleskoj već odavno nestalo, kao i svi članovi njegove porodice, otac, mati, sedmorica braće i jedna sestra. Kavafi se nikada nije ženio, dugo je živeo u istom domaćinstvu s majkom udovicom, pa s braćom. Mada je kao mladić pisao pesme devojačkoj lepoti, u kasnijem životu (i poeziji) ispoljava homoseksualnu ljubav. Nije poznato kakvo mu je bilo formalno školovanje u Engleskoj, kasnije u Egiptu; čini se uglavnom privatno.
Ništa od toga ne navodi u svojoj autobiografskoj belešci, ni porodične ni materijalne prilike, tačnije neprilike. Ne navodi šta je još radio osim „službeničkog posla”. Počevši da piše pesme već sa devetnaest godina, prvu objavljuje 1886. godine, u jednom grčkom časopisu u Lajpcigu. Posle pesme objavljuje u časopisima u Aleksandriji i u Atini, a piše i razne druge priloge, članke, eseje i prikaze. Nekoliko takvih proznih tekstova štampao je za života u novinama i časopisima koji su tada izlazili u Lajpcigu, Carigradu, Aleksandriji i Atini.
Osim ovih javnih publikacija, Kavafi svoje pesme nikada nije složio ni štampao u jednoj knjizi.
Umnožavao ih je privatno, koju stotinu primeraka, uvezivao u sveščice, koje bi, kad bi postale glomazne, slagao na nov način. Prvu takvu improvizovanu knjižicu „opremio” je kad mu je bila četrdeset jedna godina, ali je sam računao da njegova prava poezija počinje dosta kasnije – kad je napunio četrdeset osam godina (1911. g.). Sam je o tome govorio svojim prijateljima, u svom stanu ili na drugim mestima gde se intelektualni svet Grka u Aleksandriji okupljao.
Jedan od njegovih sagovornika, G. Lehoniti, prenosi pesnikove reči iz jednog razgovora u knjižari Grammata1: „Opšte je pravilo da su veliki pisci i pesnici napisali svoja najbolja dela u svojim mladim danima, pre nego što ostare. Ja sam pesnik starosti.”
Sam je odredio usek u svom pesničkom opusu: ono što je napisao pre 1911. godine, i ono što je stvoreno i objavljeno posle. U tom korpusu pesama koje je za života priznavao ima 153 pesme, objavljene između 1897. i 1932. godine. Tome se priključuje još jedna štampana posthumno. Dvadeset četiri pesme, štampane između 1886. i 1898. godine, Kavafi je izričito odbacio i odrekao ih se. Prema tome, svega je bilo njegovih sto sedamdeset sedam objavljenih pesama. Iz njegove književne zaostavštine štampano je, između 1948. i 1968. godine, još sedamdeset pet pesama, koje se uvek citiraju kao „neobjavljene pesme”, budući da ih njihov autor nikad nije učinio dostupnim javnosti. S ovim neobjavljivanim pesmama Kavafi je napisao oko 3.700 stihova, a bez njih oko 2.600 stihova. S obzirom na to da postoji i više, čak i objavljenih, verzija pojedinih pesama, jasno je kako je on sporo i oklevajući pisao. Toga je i sam bio svestan, jer je prijateljima, opet po svedočenju Lehonitija, kazivao da njega „najživlji događaji ne inspirišu neposredno”, već da treba da prođe neko vreme dok se on nečeg seti i nadahne time. I nikad nije svoje pesničko delo smatrao završenim. Zabeležen je jedan njegov razgovor sa gospođom Zelita još 1929. godine, samo dve godine pred smrt, u kome joj objašnjava kako su neki kritičari njegove poezije pogrešili što su njegovo delo posmatrali kao nešto „završeno”. To će kasnije drugi proslavljeni grčki pesnik, nobelovac Jorgo Seteri, označiti džojsovskim izrazom work in progress.
Verovatno u tome dinamičnom shvatanju oblika i mesta jedne pesme u njenom okruženju drugim pesmama i treba videti uzrok specifičnog Kavafijevog pesničkog postupka pri izboru teme i njenoj obradi.2 Može se reći da se njegove pesme, iako ih izdavači pretežno ređaju hronološki, grupišu u neke tematske celine ili, možda, cikluse. Ali one ne ostaju u jednoj ravni kako bi ovo grupisanje najpre sugerisalo. Ka- vafijeve pesme se tako ne nadovezuju jedna na drugu, već međusobno isprepliću, da se čini da im je potreban prostor da bi se razmestile kao roj, ili grozd ili možda – kao model jezgra atoma. Zanimljivo je da su se i „neobjavljene” pesme, kad su postale poznate sve brojnijim obožavaocima Kavafijeve poezije, na sličan način „privile” uz ostale.
Kavafi je sam sebe smatrao1 „istorijskim pesnikom”. Mnogi pesnici su samo pesnici, govorio je, za razliku od drugih, koji pišu i priče, i slično. „Nikad ne bih mogao da napišem roman ili pozorišni komad; međutim, osećam kako u meni sto dvadeset pet glasova govori da bih mogao da pišem istoriju.” Otkrivajući tu svoju drugu ljubav – i osobinu – da, osim poezije, piše i istoriju, uvek bi dodavao: „Ali je sad za to suviše kasno”, misleći na istoriju. Ipak, možda to pomaže da se bolje shvati šta je on podrazumevao nazivajući sebe „istorijskim pesnikom”.
Kavafijev odnos prema istoriji, izražen u njegovim pesmama, veoma je složen. Neki shvataju njegovo poetsko vraćanje u prošlost kao stvaranje stalne paralele između sadašnjosti i drevnosti, neki kao bežanje od sadašnjosti, neki kao simboličnu pouku za današnje vreme. To bi značilo da u tim pesmama nalazimo neko univerzalno važenje. Međutim, Kavafi je isticao da njegove pesme imaju „parcijalnu” vrednost: „Nije reč o udesu, o sudbini čovečanstva, već o udesu i sudbini nekih ljudi” (povodom prigovora o pesimizmu u njegovoj poeziji). „(Ove pesme) nisu napisane da predstave neku opštu situaciju čovečanstva – već delimično ( dodajući na francuskom, da bi bolje objasnio, kako je i inače činio: partiel). Ističući ovu posebnost, partikularnost, specifičnost, pojedinačno, Kavafi je vrlo dobro odredio karakter svoje poezije. Ona, s jedne strane, razbija uštogljene, već klišetirane predstave o istorijskim ličnostima u našem znanju i svesti, a, s druge strane, ne dopušta ni da reč koju on iskaže o nekome bude konačna. Lep primer je pesma O Demetriju Soteru (162–150. godine pre nove ere), koji, kao talac u Rimu, sanja o obnovi svoje domovine Sirije. Engleski pesnik Vistan Hju Odn, koji objašnjava da bi njegova poezija bila sasvim drukčija da nije čitao Kavafija, iako ne zna grčki, kaže da je i Demetrije, kao toliki drugi, primoran da prizna da je san bio uzaludan. To ipak nije tačno. Pesma se, doduše, završava atmosferom rezignacije, od koje je mali razmak do razočaranja. Ali je Odn zaboravio naslov: O Demetriju Soteru, tj. o Demetriju Spasiocu. U vreme te svoje tuge u Rimu Demetrije je bio samo princ-talac; kasnije je nazvan Spasiocem, kad se vratio i obnovio svoju domovinu. Treba znati istoriju da bi se i to videlo; ali, ako se Kavafijeva poezija čita na adekvatan način, ako se u pesmi vidi jedan momenat, jedan ugao posmatranja, ne jedino mogući i opštevažeći, onda se i ne mora znati istorija. Jer Kavafi neće da sugeriše da je sve zaludno, da je život pun razočaranja i pesimizma. I da se u istoriji s Demetrijem dogodilo onako kako poslednji stihovi nagoveštavaju, to bi još uvek bilo jedno od mogućih rešenja. Otud je Kavafi izuzetno blizak modernom vremenu, čak, ako hoćemo1 da poredimo s naukom, blizak teoriji relativiteta.
S druge strane, poznato je da je Demetrije u životu ipak rđavo prošao, jer ga je nekakav izdajnik ubio. Njegove slutnje o nesreći nisu bile besmislene, samo su se obistinile u nečem drugom od očekivanog. Ova je pesma dobar primer stalnog Kavafijevog balansiranja u gotovo neuhvatljivoj tački labilne ravnoteže između onoga što čoveku donose životne okolnosti i onoga što mu određuje njegova priroda, koju Kavafi tako dobro poznaje u svoj njenoj dubini, najskrivenijim porivima, željama, nedostacima, slabostima, i vrlinama.
Mada piše uglavnom o prošlim vremenima (pa nekako strano zvuči kad, u retkim pesmama, pomene Njujork ili Kanadu), Kavafi nije zahvaćen tugom za prošlim, nije opčinjen nekadašnjim veličinama. Njegova poezija nije čak ni žal za mlados ni jadikovanje nad izgubljenim. On zna prave vrednosti svega kroz istoriju, zna i drugu stranu svake medalje, makar bila i zlatna.
Iza svake sheme on vidi iznenađenje; svaka njegova ličnost izlazi iz jednoobrazne zamisli koju o njoj možemo imati i neponovljiva je. Ali upravo ta dimenzija ljudskog koju Kavafi daje nekom imenu iz knjige, iz povesti, iz politike, oživljava ličnost do te mere da ona ulazi u drugu mrežu stvarnosti, sad ispletenu ne od istorijskih zbivanja, već od psiholoških tipova. Za Kavafija istorija nije povest zabluda (nije samo to, iako je i to), već drama živih ljudi, jer je čovek svakog vremena, svakog društvenog položaja, svake religije – isti, povodljiv, i slab, osetljiv na lepotu, na ljubav, ili bar na strast, ali je makar i po tome čovek. Kavafi kao da je uveren da iza „političke” maske bilo koga vremena postoje ljudi i njihove slabosti. Slabost i nije prava reč, jer su to sve osobe s osećanjima za koje je živ čovek sposoban, to su sve ljudi sa strašću, sa strahom, sa sećanjem.
Ličnostima iz prošlosti koje je nauka svela na figure političkog šaha istorije, on je dodao celu jednu dimenziju. Od drvenog kralja koji vodi bitke, pobeđuje ili gubi, svejedno, on pravi živo biće, koje se koleba, muči, razmišlja, oseća. Kavafi mu, zapravo, vraća ono što je imao, ili je mogao, u toj prilici, imati. U stvari, Kavafi misli da je morao imati. To je jedna osobina Kavafijeva, koje se neki moderni pesnici stide, a koju antički grčki pesnici, kao i savremeni njihovi velikani u poeziji Kavafi i Seferi, s naročitim ponosom ističu: to je didaktičnost. Oni obojica misle da je njihova poezija didaktična i da književnost uopšte treba da bude didaktična. I Kavafijevo objašnjenje da njegov pesimizam nije generalni stav, već parcijalni, deo je samo njegove naklonosti ka didaktičnom.
Posmatrane iz ovog ugla, i Kavafijeve takozvane ljubavne pesme kao da se drukčije smeštaju među ostale. Kavafi peva o strasti, putenoj, najčešće u situacijama degradirajućeg društvenog statusa, zbog čega ni lepota osobe angažovane u tome ne može da sublimiše susret. Ostaje samo fizičko zadovoljstvo, prema kome je, pored sve, toliko hvaljene, otvorenosti, Kavafijev podsmeh i prezir očigledan. Zapravo, samopodsmeh, jer je slika te ljubavi kod Kavafija toliko suva, shematizovana, klišetirana, da je pre u pitanju njena negacija nego opis. Stalno se ponavljaju isti izrazi, jedva desetak, usne su ili crvene ili divne, izvanredne, pogled čežnjiv, a još se pominju i divni udovi, nekad obnaženi, i, najzad, dodir tela. Takav tanani znalac duše, ljudske prirode i ponašanja kao što je bio Kavafi kao da svesno daje ovako bezličnu ljubavnu pesmu. Sladunjava, frivolna, lascivna, ponekad na izgled tragična ljubavna atmosfera upravo je znak odsustva iskrenosti i otvorenosti.
Pesme s ljubavnom tematikom postaju dostojne Kavafija samo tamo gde nisu „otvorene”, klišetirane, već gde se ostaje na nagoveštaju, na slutnji i nadi.
Muka ličnog identiteta u ovom pogledu kod njega je očigledna. Ima tog i kod nekih drugih pitanja. Kao Grk iz Aleksandrije s engleskim državljanstvom a carigradskog porekla, Kavafi je postavljao pitanje osnovnog mesta svog bića u svom vremenu, a i grčkog bića kroz prošlost uopšte. Navodi se da je prema izrazu za Grka iz Južne Italije (Italiotis), on sam skovao termin: Egiptiotis „Grk iz Egipta”. Zatim, kažu da nikad za sebe nije upotrebljavao uobičajenu imenicu Grk. I zbog tog traženja identiteta, etničkog, nacionalnog, seksualnog, religijskog, kulturnog, Kavafi traži u istoriji prelomne epohe koje najčešće ugrožavaju ličnost izazivajući upravo krizu identiteta. Stoga su u najvećem broju njegove pesme o četvrtom veku pre nove ere, kad se sučeljavaju vrednosti starog klasičnog helenskog sveta i novog, helenističkog, zatim o drugom i prvom veku pre nove ere, kad se u život Grčke, Egipta i Istoka presudno umešao Rim. Prevrtljivim događajima prvog veka nove ere posvećeno je mnogo manje pesama, ali je zato dramatični četvrti vek nove ere sa tragičnim raskolom između hrišćana i pagana posebno blizak Kavafijevoj prirodi, setnoj, ironičnoj, pronicljivoj, sposobnoj da otkrije svako licemerje i prevaru. Stoga su mu i neka vremena vizantijske vlasti i borbi za vlast dobra prilika, posebno dvanaesti i četrnaesti vek, da konstatuje neprolaznost sujete, taštine, filistarstva, laži. Bez obzira na narodnost, na društveni položaj, na pol, čak i na uzrast pojedinca. Kod Kavafija tako nema patriotizma u običnom smislu reči. „On je jedan od onih vrlo retkih pesnika koji mogu da pišu patriotske pesme a da one ne budu dosadne i nametljive”, kaže Hju Odn, i u pravu je.
Između ostalog, i to je razlog što Kavafi dosta dugo nije bio omiljen u Grčkoj. Iako je već 1903. godine ugledni atinski akademik i književni kritičar Ksenopulo pisao o njemu, pohvalno, budući da Kavafi nije štampao svoje pesme u obliku knjige i da nije bio borac za narodski književni izraz,3 on je smatran pesnikom bekstva i dekadencije. Pored toga, u njegovoj poeziji najmanje je zastupljena antička Grčka, koja je grčkom romantizmu 19. veka bila ideal i uzor.
Doduše, u svojim ranijim, i u mnogim neobjavljenim, pesmama, tražeći, dugo, svoj poetski lik, pravi ton svoje poezije, kao dirigent ton orkestra, Kavafi se više inspirisao tim opštepriznatim veličinama: Homerom, Ajshilom, Sofoklom, Prometejem, i tako dalje, da posle zadrži i objavi, samo nekoliko od tih pesama (o Ahilejevim konjima i Itaci, na primer).
Ti Kavafijevi rani stihovi su gotovo programatski: oni objašnjavaju njegova stanovišta i shvatanja, ono što će on kasnije izražavati celom pesmom, a ne više eksplicitnom formulacijom. Možda je zanimljivo pomenuti zapažanje profesora Savidija, koji je 1968. godine objavio dotle nepoznate Kavafijeve pesme, da njegovi studenti više vole te – rane pesme.
Da li zato što su komunikativnije, što se odnose na poznatije situacije (Kavafi i inače računa sa fenomenom prepoznavanja), što su jednostavnije – teško je reći. Tek, kao da i to pokazuje da naslov ovog teksta i ne odgovara zapravo; trebalo je reći u stvari: Kavafi – pesnik drugih uglova.
Ksenija MARICKI GAĐANSKI
