Za govornicom,
dok moje oči lutaju po
likovima života i smrti,
prozvaću epohu da
krv je ponovo preglasna,
da čujemo krike civilizacije
kada smo noćna beseda i
dnevni lom i
kada ljubav oblači najlepše haljine
ne svlači je intriga erosa već je ogoljava civilizacija,
civilizacija kao krv,
civilizacija kao zalog smrti.
Mi hoćemo život,
smrače se linije govorljive Meseca u
našem srcu,
ali i živnu živci ljubavi što poskočiše kao
srce civilizacije,
epicentar našeg srca.
Sanda Ristić Stojanović
