Ponekad ne veruješ
ni kada vidiš telo
a kada se vodi kao
“nestalo”
to te tera
da se užurbano krećeš
da se osvrćeš dok hodaš
i zagledaš po ćoškovima
to te uhodi
dok čekaš
na kasi u marketu,
da se upali zeleno,
da te prozove metalni glas u čekaonici
to ti budi nadu
kojom se nadaju svi
koji nisu sahranili svoje
da će se jednog jutra
samo tako
pojaviti ponovo
bez razloga i objašnjenja
sa zamišljenim osmehom
sesti sa za sto
i biti tu
sa nama
ta ljubav
Aleksandra Leković
