Omaž Viktoru Hari
Gluhi, nijemi i slijepi su, nikako da se osvijeste“.
Kuran, II:18
U romanima Ernesta Sabata, slepi ljudi i tema slepila igraju značajnu ulogu. U romanu Tunel postoji nekoliko likova koji su slepi. Slep je Aljende, muž Marije Iribarne. U romanu se takođe javlja i jedna slepa sluškinja kojom manipuliše slepi makro. Tu je i bračni par slepih; Luise i Gaston. Njih dvoje doživljavaju svojevrstan egzistencijalni pad, on dospeva u invalidska kolica, a ona postaje prostitutka, ne zbog toga što su bili slepi kod očiju nego zbog toga što su postali slepi od nepoverenja i ljubomore. A u romanu O junacima i grobovima slepi su uzdignuti na negativni pijedestal sektaša i zaverenika koji tajno vladaju svetom. Treći deo romana, koji nosi naslov Izveštaj o slepima, donosi nam uvid u istraživanja Fernanda Vidala Olmosa, koji je uveren da je ušao u trag sekti slepih i da je pronikao u njihove pokvarene namere i njihovu zlu prirodu. Pripadnici sekte slepih su tu prikazani kao dijabolični i razvratni ljudi koji su u službi Tame kojom hoće da prekriju svet. Tema slepila javlja se i romanu Abadon, anđeo uništenja, gde Sabato, ne stvarni Sabato, nego književni lik Sabato, pokušava da otkrije suštinu sekte slepih Jedan od najvažnijih likova romana Ime ruže Umberta Eka, jeste slepi monah Horhe, čuvar biblioteke. Ali ispostavlja da je upravo slepi Horhe počinilac ubistva, zbog koga je opat Vilijam došao u manastir Melko, a povest njegove istrage nam pripoveda monah Adso. Slepi monah Horhe prikazan je kao zao i lukav čovek.
Svom antiutopijskom romanu portugalski nobelovac Žoze Saramago dao je ime Slepilo. Slepilo je tu alegorija za diktatorske režime koji ideološkim ispiranjem mozga, a bogami i hirurškim operacijama uterivanja straha u kosti, kod velikog broja ljudi iznenada i epidemično uklanjaju nerv za viđenje. Iznenada, gotovo preko noći, veliki broj ljudi postaje slep. To je prilika za vandredna stanja o kojima suvereni odlučuju. Vandredno stanje proglašava se lekom. Ljudska zajednica, uprkos vandrednim merama, a zapravo zbog njih pretvara se u zverinjak. Ljudi ne mogu da vide šta međusobno čine jedni drugima.
Reći da to što je Argentinac Sabato izabrao da govori baš o sekti slepih ima neke veze sa Borhesom, čak i uprkos tome što se zna da je na račun literature svog zemljaka imao neke zamerke, predstavljalo bi samo smelu tvrdnju, štaviše, možda i spekulaciju. Ali o tome da je Eku možda upravo Borhes bio „model“ za onog slepog monaha, priča se već dugo. Sam Eko uostalom to pominje u Postileu uz Ime ruže napisanom 1983. Kada je reč o Saramagu i njegovom izboru da stanje slepila uzme za paradigmu antiutopije, Borhes dakako nije morao da odigra nikakvu podsticajnu ulogu ali se i tu može tvrditi da je, kada se uvaže Saramagova nedvosmislena komunistička uverenja, antikomunista Borhes mogao da bude uzet na zub kao neko ko je, pored gubitka vida kao hendikepa za koji ni na koji način nije bio kriv, jednom svom slepilu, naime onom građanskom i socijalnom, sam svesrdno bio doprineo. Pa iako su i ovo samo, da to kažemo pomalo borhesovski, „fantastične spekulacije“, u tom smislu bi se ispostavilo da je Saramagovo slepilo najviše povezano sa Borhesovim slepilom. Jedan ključni element nas podstiče da o toj sličnosti makar samo spekulišemo. Taj ključni element, ili ako se hoće, ključna reč, jeste reč diktatura. Kod Saramaga diktatura ljude pretvara u slepce, ljude nesposobne da vide. Zar i Borhes nije bio slep, ne zato što je zaista izgubio sposobnost očinjeg vida, nego zato što nije osudio diktaturu generalisimusa Videle.
Borhes, koji je na neki način bio žrtva osionosti jednog diktatora, naime Perona, koji je ga je dva puta smenjivao sa radnih mesta koje je obavljao u Nacionalnoj biblioteci u Buenos Ajresu, postao je slep ili se samo pravio da je slep za diktaturu, ne samo onu Pinočeovu u Čileu – podsetimo se da je u trenutku velike ofanzive ovog diktatorskog režima, 1974. godine, argentinski pisac primio nagradu Univerziteta u Santijago de Čileu, i uz to je tom prigodom izrekao reči hvale o Pinočeovom režimu – nego i za onu koja se odvijala u njegovom neposrednom okruženju, dakle, u njegovom rodnom gradu Buenos Ajresu i njegovoj rodnoj Argentini. Možda je Borhes bio zadovoljan što je sa političke i životne scene nestao njegov stari neprijatelj Peron, pa je zato prihvatio novi režim. A taj novi režim bio je užasan, represivan i brutalan. U to vreme, Borhes doživljava slavu, dobija velike nagrade (Servantes), ide po najprestižnijim svetskim univerzitetima gde dobija počasne doktorate i drži predavanja.
A o diktaturi ni reč. A ta reč bi, s obzirom na slavu i uticaj, daleko odjeknula i duboko prodrla. Možda bi i poneki život, među onih 30.000 ljudi spasila. Ali izgleda da politika Borhesa tada više nije zanimala. Mario Vargas Ljosa veli da je Borhes govorio kako je politika samo jedan vid dosade. Sam po sebi takav stav ne donosi ništa novo. Dobro je poznato da mnogi umetnici spram poltike uglavnom gaje samo prezir. Za njih je ona nešto trivijalno ili prljavo, već kako se uzme. Portret takvog intelektualca i primer takvog stava maestralno nam slika i dočarava Antonio Tabuki u svom romanu Pereira tvrdi da…Glavni junak romana je Pereira koji, ne zna se kome, ni kada, pripoveda o događajima koji su obeležili njegov život jednog letnjeg meseca, avgusta 1938. u Lisabonu. Dok u susednoj Španiji bukti rat republikanaca i Frankovih fašista, a u njegovoj zemlji, dakle, tu, ispred njegovog nosa, sve polako ali sigurno klizi ka diktaturi, ovaj novinar, urednik kulturne rubrike lista Ližboa, pasionirani ljubitelj i prevodilac francuske literature, hrišćanin-katolik koji veruje u vaskrsenje duše, ali ne i u vaskrsenje tela, želi samo mirno da živi i da piše tekstove u znak sećanja na slavne pisce i prevodi francuske pisce iz devetnaestog veka. On samo hoće da nezavisno uređuje kulturnu rubriku, da bude apolitičan i da veruje u dušu.
Ne znamo da li je Tabuki čitao Herberta Markuzea, ali Pereira bi mogao da bude tretiran kao u fikciji rekonstruisan pripadnik tajne lože kulture i posvećenika umetnosti i duše čije predstavnike u eseju Afirmativni karakter kulture filozof iz Frankfurta uteruje u laž i denuncira zato što misle da duša predstavlja nešto odvojeno od pakla kapitalističkog zakona viška vrednosti i sa njim povezanog postvarenja. Vazda okrenuti ka eteru čistih vrednosti kulture i duše, oni okreću glavu od postojeće bede. Govoreći samo o onom vrednom i uzvišenom, oni okreću glavu od bednog i užasnog. Tu bedu i tajužas prinuđeni su da trpe oni koji radom u carstvu nužnosti sebi moraju da obezbeđuju puku egzistenciju. Dok ovi afirmatori kulture vode brigu o umetnosti i duši, u zbilji „kapitalizam postvaruje duše“ (Horkhamer i Adorno), kao što je animizam nekad stvarima davao dušu, a fašistički diktatori, upravo da bi spasili kapitalizam, u nekom delu sveta, jer nije pitanje da li fašizma ima nego je samo pitanje koliko ga ima (Rastko Močnik), grade logore za neposlušne.
Pobornici i afirmatori kulture ostaju neobavešteni za ono što im se događa, takoreći „ispred nosa“. Oni pamte samo umetničke događaje. U romanu Anđeoski pubis argentinskog pripovedača Manuela Puiga, čoveka koji je pod pritiskom diktature morao da ode iz Argentine, glavna junakinja, jedna bolesna žena, koja leži u bolnici u Meksiko Sitiju, u svojim mislima s dozom divljenja sebe podseća na sve značajne umetničke događaje koji su bogatili kulturni i umetnički život Buenos Airesa tokom sedamdesetih godina XX veka, zaboravljajući kakvo političko nasilje je tada vladalo negde u tajnim budžacima ovog grada. I Puigova junakinja po mnogo čemu je bliska onom Tabukievom Pereiri, jer ni ona, kako to sama priznaje, ne razume važnost politike. A poneki neobavešten i za politiku slabo zainteresovan lik javlja se i u prozi jednog čileanskog pisca. Naime, u romanu Čile noću Roberta Bolanja, glavni lik, Sebastijan Urutia Lakroa, sveštenik koji je postao pisac, pripoveda o svojim sećanjima na književne seanse koje su se, usred Pinočeove diktature, odvijale u kući jedne ugledne književnice, u čijem podrumu su bili zatočeni protivnici režima i uopšte sumnjivi ljudi. Dok su pisci vodili uzvišene razgovore, tajna policija je mučila ljude.
Borhes je prošao obrnuti put u odnosu na Tabukijevog Pereiru. Dok je novinar Pereira od pozicije apolitičnog ljubitelja kulture evoluirao do revolucionarne odluke da se jednom diktatorskom režimu suprostavi, ako nikako drugačije onda makar obznanjivanjem istine o njegovim nepočinstvima, dotle je Borhes evoluirao od pozicije politički zainteresovanog umetnika koji nije simpatisao režim jednog diktatora, Perona, do pozicije čoveka koji u politici vidi samo neku vrstu dosade i koji na izvestan način daje podršku diktatorskim režimima koji seju smrt svuda naokolo.
Za Borhesa, koji možda nije bio apolitičan ali je izgleda bio neobavešten, ili još gore, nije želeo da bude obavešten, doslovnovaži sve ono što je na početku pomenutog romana Bolanjo napisao rukom pripovedača, istog onog sveštenika koji je ispripovedao priču o onoj kući za mučenje: „Kao što sam uvek govorio, čovek mora da bude odgovoran. Čovek ima moralnu obavezu da bude odgovoran, za svoje postupke, kao i za svoje reči, čak i za svoje ćutanje, jeste, za sopstveno ćutanje da bude odgovoran, jer i tišina seže do neba, i Gospod je čuje, i samo je Gospod razume i sudi o njoj, te stoga: oprezno s Tišinom! Oprezno s onim što ste mislili da prećutite!“
Danilo Kiš je pisao da se zbog ćutanja o Aušvicu i Gulagu jednom zauvek pada na ispitu savesti. Taj spisak ispita savesti na kojima se pada ne privremeno, nego jednom zauvek, mora se proširiti. Na tom ispitu se pada i ne samo zbog podržavanja nego i zbog ćutanja o vojnim huntama i diktaturama širom Latinske Amerike. Na tom ispitu je pao Borhes. Njemu to ne može biti oprošteno samo zato što je bio veliki umetnik, koji je učinio da se, kako je to takođe Kiš rekao, pripovedačka umetnost deli na onu pre i posle njega, kao što mu ne može biti osporena upravo ova umetnička veličina, koja uostalom nije i ne sme biti osporavana ni Ezri Paundu, Knutu Hamsunu, Gotfridu Benu i Luju Ferdinandu Selinu.
Kod Saramaga su slepci oni koji znaju da gledaju ali ne vide. U pogovoru Sabatovom romanu Abadon, anđeo uništenja, Aleksandra Mančić ističe da je u prenosnom značenju slep neko ko ne može, ne ume ili ne želi da razume. Borhes je fizički bio slep, ali to ne znači da „očima drugih“ nije mogao da vidi diktaturu. Ali Borhesov problem možda uopšte nije bio u tome što je bio slep. Problem je u tome što je on bio gluv za krike bola nebrojenih argentinskih martira. A ko je gluv i slep, često ostaje nem, i nesvestan, kako nas tome poučava jedan od kuranskih ajeta. U pravu je bio Kiš; Borhes je bio gluv za sveopštu istoriju beščašća. Dok se bavio beščašćem sitnih lopova, tu, u njegovoj blizini, haralo je beščašće generala-diktatora.
Milorad Gačević
Časopis Ulaznica
