Jasan Pogled

Čaj od nane

Ni­ti imam, ni­ti sam imao, ni­ti ću, sla­va Bo­gu, hva­la Še­fu i par­ti­ji, ima­ti na­ro­či­te li­der­ske am­bi­ci­je. Ko me zna, zna i šta mi­slim o to­me, a i ko me ne zna, zna da se to ne­ka­ko i ne sla­že sa mnom, mi­slim to – li­der­stvo.
Li­der je ne­ka­ko, ka­ko bih re­kao, od me­ne dru­ga­či­ji. Svje­stan sam, hva­la Bo­gu, sla­va Še­fu i par­ti­ji­ci, sve­ga to­ga. Ho­ću da ka­žem, fo­to­ro­bot li­de­ra, oso­bi­to na na­šem pro­kle­tom Bal­ka­nu, vi­še li­či, hva­la Bo­gu i sla­va Še­fu, na Še­fa, ne­go na me­ne. Ja mu ne­ka­ko do­đem ne­ki re­zer­vni igrač, igrač sa klu­pe ko­ji, hva­la Še­fu i sla­va Bo­gu i par­ti­ji­ci, go­to­vo ni­ka­da ne ula­zi u igru. Ili, ako uđe, to je oko de­ve­de­se­tog mi­nu­ta, ka­da već vo­di­mo sa tri nu­la, a mi, sla­va Še­fu i par­ti­ji­ci, i hva­la Bo­gu, uvi­jek vo­di­mo sa tri nu­la i pri­je po­čet­ka me­ča. Naš Šef, sla­va Še­fu i par­ti­ji­ci i hva­la Bo­gu, sve to li­je­po ure­di i uta­na­či, zna­te ono i sa su­di­ja­ma i sa de­le­ga­ti­ma i sa pu­bli­kom i sa po­sma­tra­či­ma kraj ma­lih ekra­na i mi osta­li smo tu, ne­ka­ko, ka­ko da ka­žem, po­moć­no oso­blje, otva­ra­či za šam­pa­njac, plu­ta­ni če­po­vi…Pa ne­ka, ako mi je ne­ka­da i sme­ta­lo, sa­da mi, hva­la Še­fu i sla­va Bo­gu i par­ti­ji­ci, vi­še i ne sme­ta, da­pa­če…
Zna­dem ja, či­tao sam ne­što, i da ka­žem, pa­me­tan sam go­spo­din, ka­ko za­vr­ša­va­ju li­de­ri na Bal­ka­nu. Re­kao bih, na­ro­či­to li­der­či­ći, da zlo ne ču­je, ho­ću re­ći da Šef ne ču­je. Ne­ka ga, ne­ka se pr­si, a ja ću se, sla­va Še­fu i hva­la Bo­gu i par­ti­ji­ci, već ne­ka­ko sna­ći.
Vla­sto­lju­blje je, či­ni mi se da je re­kao Pla­ton, i ona­ko po­ta­ma­ni­lo vi­še lju­di ne­go i ku­ga i ko­le­ra. Svje­stan sam ja to­ga, a znam i da Šef, ne­što i ne či­ta Pla­to­na, ali to je već, je li ta­ko, nje­go­va pro­ble­ma­ti­ka. Ho­ću da ka­žem, bo­lje bi mu bi­lo da po­ne­kad po­ne­što i pro­či­ta. No, on je za­u­zet čo­vjek i ja to u pot­pu­no­sti shva­tam i pri­hva­tam. U stva­ri, kad bo­lje raz­mi­slim, ja sve shva­tam i pri­hva­tam i zbog to­ga sam ov­dje gdje sam. No ne­ka, ne ma­ri, me­ni to ne sme­ta, u za­vje­tri­ni­ci je bo­lje ne­go na pro­pu­hu. Ka­bi­net­čić, avi­on­čić, po­ne­ko pu­to­vanj­ce, mi­li­na u Bo­ga, sla­va Še­fu i par­ti­ji­ci…
Što je ve­ća vlast, to je stra­šni­ja nje­na zlo­u­po­tre­ba, ne­gdje sam pro­či­tao u ča­so­vi­ma če­ste do­ko­li­ce, a Šef, kao što na­tuk­nuh, ni­šta ne či­ta, ho­ću re­ći, ni­šta ne zna, da­le­ko od to­ga da je glup, da zlo ne ču­je, mi­slio sam da ka­žem da ne sti­že od oba­ve­za da bu­de pa­me­tan… u stva­ri, ni­je­sam ta­ko mi­slio, bi­lo bi stra­šno da mu ne­ko pre­ne­se… mi­slim Še­fu…
Elem, či­tam da­lje, vla­sto­lju­blje je lič­ni pro­blem, na­di­ma­nje lje­po­tom go­spod­stva, ži­vo­tinj­ski na­gon po­tvr­đi­va­nja… Ne bo­lu­jem ja na­ro­či­to od to­ga, a Šef, kao što pro­mu­cah, ne­što baš i ni­je naj­zdra­vi­ji, ho­ću re­ći, od broj­nih oba­ve­za i ne sti­že da či­ta… Ne­ka, ne­ka, obi­će mu se to o gla­vu! Mi­slio sam da ka­žem, ne­ka, ne­ka, obi­će mi se to o gla­vu, za­pra­vo, ne­ka, ne­ka, obi­će nam se to o tin­ta­ru! Mi­slim svi­ma na­ma, osim vo­lje­nog Še­fa!
Za vla­šću žu­de pa­ra­no­ič­ne, pa­ra­fre­ne i in­fe­ri­or­ne lič­no­sti, pro­či­tah jed­nom u li­ge­štu­lu u slat­kom dri­je­me­žu po­sli­je do­brog ruč­ka. A re­koh već, Šef je pa­ra­no­i­čan jer ne sti­že ni da či­ta, a bog­me ni da drem­ne. Ne­go, to je već nje­gov, htje­doh re­ći moj, od­no­sno naš pro­blem…
Po­sli­je sa­mo­lju­blja od svih je ljud­skih stra­sti naj­o­pa­sni­ja i naj­su­ro­vi­ja strast pro­kle­to vla­sto­lju­blje, re­če mi jed­nom je­dan do­bri mu­drac dok smo še­tuc­ka­li cvjet­nom ale­jom i oslu­ški­va­li zu­ku pče­li­ca. Šef ne­ma vre­me­na ni za šet­nji­ce, ni za či­ta­nje, ni­ti oslu­šku­je pče­li­ce…Ali, ne­ka, ne­ka, pla­ti­će On to, ho­ću da ka­žem, pla­ti­ću ja to, u stva­ri de­be­lo će­mo mi to pla­ti­ti!
Te­žnja za de­gra­da­ci­jom ri­va­la je agre­siv­na for­ma lju­bo­mo­re ko­joj pri­bje­ga­va­ju lju­di bez stvar­ne mo­ći, bez istin­ske vje­re u sop­stve­ne pri­rod­ne mo­ći, pro­šap­ta mi jed­nom je­dan ču­ve­ni psi­ho­log dok smo se sla­di­li tu­fa­hi­ja­ma u Is­tan­bu­lu. A Šef, kao šef, ne­ma baš vre­me­na za psi­ho­lo­ge i psi­hi­ja­tre, a ni za de­sert, ho­ću da ka­žem, ne vo­li od­već ni na­u­ku ni Is­tan­bul, a ni­ka­da ne stig­ne ni da sa­slu­ša, ni da pro­či­ta… Ali, ne­ka, ne­ka, ka­ja­će se On jed­no­ga da­le­ko­ga da­na! Ho­ću da ka­žem, ka­ja­ću se ja, ho­ću re­ći, iz­i­ći će mi tu­fa­hi­je na nos! Na­ma će, mi­slim, sve na nos iza­ći!
Kad je vlast, pro­či­tah jed­nom na pla­ži u de­be­loj hla­do­vi­ni, u ru­ka­ma jed­no­ga, taj je­dan mo­ra da za­do­vo­lji ape­ti­te mno­gih ko­ji ga na vla­sti dr­že. Šef, kao šef ne vo­li du­bo­ku hla­do­vi­nu, za raz­li­ku od me­ne ko­me je du­bo­ka hla­do­vi­na pot­pu­no pri­rod­ni am­bi­jent. Ali, ne­ka, ne­ka, te­ško na­ma od nje­go­vog ne­či­ta­nja i od nje­go­ve sun­ča­ni­ce!
Po­ne­kad dok is­pi­jam svoj omi­lje­ni čaj od na­ne u svo­joj ras­ko­šnoj re­zi­den­ci­ji uži­va­ju­ći u svim mi­li­na­ma ovo­ga svi­je­ta, sje­tim se mu­dro­sti da­le­kog is­to­ka: Kad su pa­la­te ras­ko­šne, žit­ni­ce su pra­zne! Ne vo­li Šef mu­dro­sti ni bli­skog ni da­le­kog is­to­ka, a ni­je lud ni za mu­dro­sti­ma osta­lih stra­na svi­je­ta… On, zna­te, ne sti­že da bu­de mu­dar, ho­ću da ka­žem, ne sti­že od broj­nih oba­ve­za da se dru­ži sa knji­gom, ali ne­ka, ne­ka, sve će to na­rod po­zla­ti­ti!
Eto ta­ko, dra­gi mo­ji, u uži­van­ci­ji, do­ko­li­ci i du­hov­noj na­sla­di pro­vo­dim bez­bri­žne da­ne, pra­vi sam, zlo ne ču­lo, epi­ku­re­jac, a po­ne­kad i sto­ik i ag­no­stik, za raz­li­ku od … ne­go, ne­ka, ne­ka. Po­ne­kad me za­bo­li što kao ne­ka­kav, ho­ću da ka­žem, pred­sjed­nik, ne­mam vlast sa­mo na je­dan dan… Sve bih, či­ni mi se, do­veo u red.
Ali, ne­ka, ne­ka, bo­lje je ova­ko … Žu­rim, ohla­di­će mi se čaj.

 

 

 

 

 

 

Ostavite komentar: