Kada prodam sve knjige
koje sam pročitala,
stari porcelan, srebrni escajg
i kristalne čaše
čuvane decenijama za viđene goste,
i dukate zlatne, sve kolajne,
komode od punog drveta Prodaću, a da se ne okrenem!
Skinuću svu bižuteriju
kojom sam se pred svetom kinđurila.
Kupiću pedalj zemlje
na kojem su tri breze.
Ciglu po ciglu,
sagradiću malu kuću.
Belu, najmanju kuću,
ali takvu da ima četiri prozora,
okrenuta na sve četiri strane sveta.
Na severnoj strani,
kad raširim okna,
vetar će doneti otegnuti eho
„Sedam tamburaša s Petrovaradina“
i šuštanje zrelog klasja.
Istočni prozor
budiće me mirisom
Dunava što zagrljen sa Savom grabi Crnom moru.
Na jugu,
soba će mirisati na polja i brežuljke oko Morave
i zrele šumadijske šljivike u podne.
Ali
prozor na zapadnoj strani?
Ako bih samo pogledala ka njemu,
bojim se
da bih čula jutarnja zvona
sa crkve Uspenja Presvete Bogorodice,
plač i lelek majki,
rzanje dorata i lavež pasa
koji su probudili sve seljane.
Bojim se
da bih opet čula dobošara:
„Daje se na znanje… Svi, odmah, pred crkvu!“
Bojim se
da bih osetila smrad paljevine mog sela,
pepeo oltara u kom sam krštena.
Da li da zidam kuću
bez prozora na jednu stranu sveta,
malu kuću koja gleda samo na sever, istok i jug?
Ili da, na ovoj beloj kući
sa četiri prozora,
onaj zapadni
zauvek ostane zatvoren?
Nada Mitrović Uzelac
