Za primenu rečenoga o arhaičkom čoveku, i da tražimo, nećemo naći bolji primer od budističke Pugala Panati. Ova knjiga o ljudskim fizionomijama zbog toga je odličan primer jer ne samo da je sistematična i upravo zbog toga se veoma dobro može upoređivati s modernim karakterologijama, nego i pruža jasnu sliku o prirodi drevne antropologije. Kad bi neko upitao šta je priroda drevne antropologije, kratko bi mu trebalo ovako odgovoriti: znak raspoznavanja svake drevne antropologije i one antropologije koja se zasniva na baštini jeste religioznost.
Znanje o čoveku počiva na razumevanju duše. Međutim, duša se iz prirode nikad, ni pod kakvim okolnostima ne može razumeti: jedino na natprirodan način, odnosno religiozno.
Moderne antropologije, naročito karakterologije smatraju tip i karakter za prvu stvarnost, znači ono što je nebitno i površno, samo materijalna priroda i maska. Apsolutno mesto čoveka po tome kakav je tip i kakav karakter – odnosno kakav je pokrivač i masku uzeo – ne može se razumeti. Čoveka u stvarnosti vidim samo onda i onda ga vidim stvarno, samo onda otkrivam njegovo mesto koje zauzima u svetu, ako mogu da označim gde se on nalazi na životnom putu večnog čoveka. To mesto se ne može naći u materijalnoj prirodi; o tome ne govore omotač, maska, tip, karakter. To samo duša zna i da bi to neko doznao, mora da pita dušu. Zbog toga realna, egzaktna antropologija mora da se usmeri pravo na dušu; zbog toga treba biti natprirodan, odnosno religiozan.
Odnos objavljenja i religije uglavnom pokriva odnos štriti i smriti. Jer od iskona postoje mnoge znamenite misli, objavljenje je samo jedno; postoje mnoge religije, metafizika je samo jedna. Mnoge od iskona znamenite misli i mnoge religije primena su jednog jedinog metafizičkog objavljenja. Metafizika je iznad svakog primene, kao što kaže Lao-ce: „Za Tao se kaže da je lep, lep, ali neprimenjiv; upravo je to veliko u njemu što je neprimenjiv; jer primena postepeno vodi u razdobljenost.“
Religije vode u razdobljenost: zbog toga su prolazna dela vremena, ljudska dela. Metafizika je iznad vremena, iznad čoveka, neprolazna je; ona je zajedno sa svetom, jer je duh i smisao sveta – logos, apsolut. Religije su primene metafizike: na okolnosti, odnose, ljude, rase, razdoblja. Zato je osnova religija uvek metafizička, ali one nikada ne obuhvataju ujedno u svojoj celosti metafizičko objavljenje. Svaka religija uzima i izdvaja samo pojedine delove koji odgovaraju njenim ciljevima i vremenu i njih stavlja u prvi plan. Budizam je iz objavljenja izdvojio dve misli: ponavljanje i oslobođenje. Prvu naziva sansara, drugu nirvana. Dok druge misli igraju skrivenu ulogu, sama religija počiva na ove dve misli.
2
Pugala Panati, jedno poglavlje Abhidamo, antropološka karakterologija budizma, označava stanice koje se nalaze između dve krajnosti, između lutanja (sansara) i oslobađanja (nirvana).
Lutanje, naravno, nije spoljna slika, nego omamljenost duše; pospana svest; pospana tupost doneta iz tame zaborava; a oslobađanje nije ništa do budnost, savršena svetlost, odbacivanje svih omotača i pokrivača i potpuni obračun sa zabludama.
Sansara je strah-patnja u besmislenoj haotičnoj vrevi.
Buda, savršeno probuđen, uči kako se konačno može raspršiti ovaj strah-patnja. Bivstvo je patnja; uzrok patnje je omamljenost, što duša sebe brka s ne-dušom: omama se rasprši ako duša sebe odvikne od brkanja; patnja nestaje ako duša odbaci omamu i probudi se: čovek se oslobađa.
Ovo dovde je objavljenje. Gotovo se doslovno slaže s metafizikom. Budistička religija, pak, kaže: oslobađanje postižem ne samo time što se podređujem onom mističnom posvećenju koje jeste buđenje. Postoje dela, reči, misli, moralni društveni postupci koji takođe oslobađaju.
Osnovna razlika između metafizičkog objavljenja i religija jeste što objavljenje ne govori o načinu oslobađanja-buđenja; metafizika ne primenjuje objavljenje; ne razlaže u pojedinosti; „Tao ne vodi u razdrobljenost“. Religije objavljenje uzimaju za osnovu i primenjuju ga. Kazuju kako se može probuditi i osloboditi, uzimajući za osnovu dati slučaj.
„Otkud to da čovek potone i ostane potopljen? — Tog čoveka, gle, pritiska teret zlih stvari. Ovaj čovek potone i ostane potopljen.“
„Otkud to da čovek izroni i ponovo potone? — Ovaj čovek izroni jer ima zdrav osećaj, ima poverenje, osećanje stida, moralan je, odlučan, uviđavan. Međutim, poverenje u njemu ne ostaje i ne povećava se, nego nestaje. Osećanje stida u njemu, moral u njemu, odlučnost, uviđavnost ne ostaju i ne povećavaju se, nego nestaju. Zbog toga čovek ponovo tone.“
Posle rečenoga o buđenju iz zaborava materije, o ponavljanju i o spoljnoj tami ova karakterizacija ne znači posebnu teškoću. Slika je jasna: čovek izroni, ali je u njemu tako jaka omamljenost, duša tako pospana, tupa, maglovita i slepa da opet mora da potone. Kuda? U spoljnu tamu.
Sledeća karakterizacija pita: „Otkud to da čovek izroni i ostane gore?“ Odgovor je: „Ovaj čovek, gle, izroni jer ima zdrav osećaj, ima poverenje, ima osećanje stida, moralan je, odlučan, uviđavan. Poverenje u njemu ne nestaje i ne povećava se: ostaje podjednako. Osećanje stida u njemu, moral u njemu, odlučnost, uviđavnost ne nestaju i ne povećavaju se: ostaje ih podjednako. Zbog toga čovek izroni i ostane gore.“
Ovaj čovek ne umnožava budnost duše, ali je čuva. Ne tone ponovo u tok.
„Kako čovek hita iz tame u tamu? — Ovaj čovek, gle, ponovo je rođen u nižem sloju, među odbačenima, među lovcima ili među korparima ili među kolарima ili među smetljarima, u bednoj porodici, gde je oskudica u jelu i piću, gde je život velika briga i gde se s teškom mukom pribavlja hrana.
Ovaj čovek je uz to ružan, odbojne spoljašnjosti, jadan, slab; ovaj čovek je slep, grbav, ćopav ili paralizovan. Nema dobrog jela, pića, odeće, kočija, cveća, mirisa, postelje, stana, osvetljenja. Ovaj čovek je pored toga zao u postupcima, zao na rečima i zao u mislima… tako čovek hita iz tame u tamu.“
3
Antropologija koja počiva na tradicionalnoj metafizici razlikuje se od istorijske, pogotovu od moderne naučne antropologije po tome što ova spoljnje obeležje, sklop, privid, opsenu smatra za stvarnost i usmerava se ka njoj; tradicionalnu antropologiju jedino interesuje mesto duše na svetu, ništa drugo.
Tradicionalna antropologija je univerzalna i egzaktna; naučna je apstraktna i individualna.
Ostala poglavlja će govoriti sve jasnije.
„Sin sveta.“ – Koji je čovek sin sveta? Onaj koji nije odbacio nijedan od tri okova sveta i nije ni stupio na put koji vodi oslobođenju od tri okova, taj čovek se zove sin sveta.
Objašnjenje:
Tri okova su tri glavna snoviđenja omame svetovnosti: slepa vera u čovekovo zemaljsko Ja, neprekidna sumnja razuma i pridržavanje društvenih spoljašnjosti i običaja. Koga vezuju ova tri okova i nije stupio na put koji vodi oslobođenju, on je sin sveta.
„Htenje grabi ono što je ljubav odabrala.“ Ljubav ovoga čoveka je odabrala svet i njegovo htenje ga je dograbilo. To je čovek koji je izronio, ali je opet potonuo.
„Pogodan za napredak.“ – Koji je čovek pogodan za napredak? – Onaj čovek koga ni počinjeno delo, ni pokvarenost, ni posledice zla ne zaustavljaju na njegovom putu, onaj u kome ima vere, koji je odlučan, pametan, koji ume da dosegne ispravni put, koji ume da se usavršava u dobroti: taj čovek se naziva pogodnim za napredak.
Objašnjenje:
Egzaktna suština Abhidamo antropologije jeste da ona konačno raščišćava čoveku ono što treba da učini i ono što čovek čini. Moderna karakterologija stvara za svakoga upotrebljiva apstraktna ljudska svojstva – konstrukcije – i ona veruje da su ove konstrukcije živi ljudi.
Moderna antropologija donosi znanja. Abhidamo daje čoveku u ruke sredstvo uz čiju pomoć može sam da otkrije svoju situaciju i sredstvo uz čiju pomoć će se prosvetliti. Svaka tradicionalna antropologija donosi budnost.
„Sklon padu.“ – Koji je čovek sklon padu? – Onaj čovek koji je u vlasti sposobnosti koje su vezane za spoljni oblik i nisu vezane za oblik. On u svojim sposobnostima ne uživa po svojoj volji, ne uživa bez napora i bez zamora. Otuda je moguće da ovaj čovek zbog nemara izgubi jedan deo svojih sposobnosti. Taj čovek se naziva sklon padu.
„Obezbeđen od pada.“ – Koji je čovek obezbeđen od pada? – Onaj čovek, gle, koji je u vlasti sposobnosti koje su vezane za spoljni oblik i nisu vezane za oblik. On u sposobnostima uživa po svojoj volji, bez brige i napora. Nemoguće je da ovaj čovek zbog nemara izgubi jedan deo svojih sposobnosti. Taj čovek se naziva obezbeđen od pada.
Objašnjenje:
Sposobnosti vezane za spoljni oblik jesu čin i reč, odnosno delanje i govor; sposobnost nevezana za oblik je misao. Slika pada je razumljiva i bez objašnjenja.
Nemar, koji je ovde u centru misli, jedna je vrsta omame: ko je nemaran, on je lenj, bespomoćan, pospan – njegov život je degradiran. Nemaran čovek je sklon padu. Ko nije nemaran, on je obezbeđen od pada.
Oslobođenje je onaj put na kojem nema zanemarljivih sitnica, momenata koji se mogu olako uzeti. Budnost ne podnosi nemar. A budnost vodi u prastanje.
„Onome koji provodi dane u pokornosti i ispunjava svoju obavezu, Bog otvara svoje carstvo i otkriva svoje tajne.“
„Savršeno budan.“ – Ko je savršeno budan? – Onaj čovek, gle, koji razume i stvari za koje nikada ranije nije čuo, otkrije takve istine o kojima nikada ranije nije učio, dosegne sveznanje i postane majstor snage. Taj čovek se naziva savršeno budan.
Objašnjenje:
Šta to znači učitelj sila? Znači da je bezuslovni gospodar sila, sposobnosti, talenta koji se nalazi u njemu. Sila sama po sebi nije vrednost. Postaje velika time što se njome ispravno upravlja.
Zna da sila nije Ja. Ne brka sebe sa svojim sposobnostima. Ne poistovećuje sebe sa svojim svojstvima. On sam je: duša.
Neshvatljiva. Iznad svega besmrtna, bezlična, apsolutna stvarnost.
Sile i svojstva nisu stvarnost, nego opsene duše. Ko to zna i tako živi, on je probuđen. On je gospodar sila. On sve zna.
4
Moderna karakterologija osvetljava elemente čovekovog karaktera. Arhaička antropologija ne osvetljava elemente, nego put kojim ide čovek, ali tako da kaže: put kojim ideš nije ništa drugo do bivstvo, a to bivstvo si ti sam.
Težnja kojom moderna karakterologija želi da razume čoveka na osnovu elemenata, svojstava i tipova potpuno pokriva nameru da naukom razume mit, umom mističnu intuiciju, spoljnim iskustvom metafiziku.
Ukratko: drugostepenim prvostepeno. Sve je to viparjaja, odnosno obrtanje smisla izvorne uzajamnosti: iz sekundarne stvarnosti želi se razumeti primarna stvarnost.
Ishodište arhaične antropologije je u svakom slučaju jedinstvo bivstva. To je primarni doživljaj.
Čovekov karakter, obličje, temperament, strast uvek zavise od mesta zauzetog u bivstvu. Nije bivstvo čovekova fizionomija, nego je čovek fizionomija bivstva. Nasuprot modernoj antropologiji koja ne vrednuje, arhaička antropologija uvek označava značenje čoveka.
Drevna karakterologija je hijerarhijska: na najnižoj tački je „sin sveta“, koji hita iz tame u tamu, omamljena, pospana, teška duša. On je beznadežan.
„Koji čovek je beznadežan slučaj?“ – Onaj čovek, gle, koji je nemoralan, zao, pakostan, podmukao, licemeran, prevrtljiv, pokvaren, ukaljan, bezdušan, prljav. Kada on čuje: evo čoveka koji se potpuno oslobodio, odbacio je sve strasti, probudio se iz omame i dosegao mudrost – neće mu ni na pamet pasti pa da pomisli: kad li ću se i ja potpuno osloboditi, kada ću odbaciti sve svoje strasti, kada ću se probuditi iz omame i kada ću dosegnuti mudrost? Taj čovek je beznadežan slučaj.“
Na najvišoj tački je savršeni svetac.
„Onaj koji se nalazi na putu da odbaci svoje želje vezane za materijalnu prirodu, da ostvari svoje želje vezane za natprirodni svet, da izgubi svoju sebičnost, rastrojenost, slepilo, taj čovek se naziva savršeni svetac.“
5
„Ko je čovek koji ostavlja nečuvane kapije svojih čula?“ – Ako neko očima zapazi oblik, on očima prione i zalepi se za njega. I ako je posledica nečuvanog pogleda strast ili želja, tuga ili bol, ne pada mu ni na pamet da ih ukloni. On ne čuva i ne disciplinuje oči.
Ako ušima čuje glas, nosem oseti miris, jezikom ukus, prstima opipa predmet, prione i zalepi se. I ako je posledica nečuvenog čulnog opažanja strast ili želja, tuga ili bol, ne pada mu ni na pamet da ih ukloni. Ne čuva svoj duh i ne disciplinuje ga. Za tog čoveka se kaže da ostavlja nečuvane kapije svojih čula.“
„Ko je čovek koji zaluta na putu?“ – Onaj koji sebe gubi u svojim rečima, gubi u delima, gubi u mislima, za njega se kaže da je zalutao na putu. Onaj koji padne kao žrtva ovakvog lutanja, za njega se kaže da je čovek koji je zalutao na putu.
„Ko je čovek koji je licemer?“ – To je čovek, gle, koji živi prezrenim načinom života u svojim rečima, mislima i postupcima, i da bi ih prikrio, prepun je licemernih želja. O, ne želi da bude otkriven i raskrinkan. O, ne misli da bude otkriven i raskrinkan. I bira takve reči kako ne bi bio otkriven. I kako ne bi bio otkriven, revnostan je pred javnošću. I pretvara se, navlači maske, vara, laže, dovodi u zabludu, odvlači pažnju, prećutkuje, skriva, drži u tajnosti, uvija, poriče. Nečastan je, skriva se. Taj čovek se naziva licemer.“
6
„Ko je čovek čije je znanje čisto?“ – Znanje je pažnja, razum, traganje, marljivost, disciplina, oštar um, ocena, odmeravanje, jasnost, promišljenost, uviđavnost, mudrost, svetlost, to je znanje. Onaj ko raspolaže ovim znanjem, njegovo znanje je čisto.
„Ko je čovek koji je redak?“ – Predusretljiv i zahvalan čovek, to su dva čoveka koji su retki.“
„Ko je čovek koji je stao na svom putu tame?“ – Onaj čovek koji se kaje za ono za šta se ne treba kajati i ne kaje se za ono za šta se treba kajati, to je čovek koji je stao na svom putu tame.
„Ko je čovek čija je reč kao piće bogova?“ – Onaj čija je reč plemenita, lepo zvuči, mila je, upućena srcu, topla, prijatna, privlačna, taj čovek je takav da mu je reč kao piće bogova.
„Ko je čovek čije je srce kao dijamant?“ – To je čovek koji se tokom života probudio iz opsene, odbacio tamu omamljenosti, dosegao mudrost i znanje, upoznao sebe i svet, njegovo je srce kao dijamant. Jer nema ničega na zemlji što bi moglo oštetiti dijamant, ni kamen, niti rđa; isto tako nema ničega što bi moglo raniti i zatamniti dijamantsko srce.
Bela Hamvaš
