Pozorišna poza ne rađa veličinu; ko god zauzima stav, lažan je. Čuvajte se svih ljudi koji deluju slikovito!
Pozorišna slika heroja. Mramorna laž uklesana u kamen. Rađa se slikovita legenda: neustrašiva herojska glava, visoko zasvođeno čelo izbrazdano mračnim mislima, talas kose koji pada preko ponosnog vrata. Ispod gustih obrva blista soko-pogled; svaki mišić ovog moćnog lica napet je voljom, zdravljem i krepkošću. Vercingetoriksovi brkovi grubi padaju preko strogih usta i istaknute brade, sugerišući žestokog ratnika; nehotice, tu moćno mišićavu lavlju glavu spajaju sa telom nemačkog Vikinga koji korača krupnim koracima, vitlajući mačem pobede, lovačkim rogom i kopljem. Tako naši vajari i slikari vole da predstave usamljenika duha, pretvarajući ga proizvoljno u nemačkog natčoveka, u antičku ideju okovanog Prometeja, kako bi ga učinili dostupnijim čovečanstvu koje veruje samo školskim knjigama i pozornici, sposobno da razume prirodu tragedije samo kada je odevena u melodramu. Međutim, pravi Ničeov portret mnogo je manje slikovit nego što bi biste i slike mogle sugerisati.
Portret čoveka. Neudobna trpezarija pansiona od 6 franaka dnevno, hotel u Alpima ili na obali Ligurije. Ravnodušni gosti, najčešće starije dame utonule u isprazne razgovore, ćaskanje. Zvono otkucava tri puta da pozove goste za sto. Preko praga prelazi blago pogurena, neupadljiva figura opuštenih ramena: kao da izlazi iz pećine, Niče, koji je „sedam šestina slep“, uvek ulazi u strani pansion nesigurnim korakom. Odeven je u tamno odelo, pažljivo očetkano; lice mu je podjednako tamno, kosa začešljana unazad, smeđa, talasasta. Tamne su i oči iza okruglih debelih stakala invalidskih naočara. Prilazi nežno i bojažljivo, uz nametljivu tišinu koja prati njegovo prisustvo. Oseća se da je to čovek koji boravi u senkama, izvan svakog društvenog veselja, čovek čija neurastenična anksioznost registruje i najmanji šum: ljubazno, sa prefinjenom učtivošću, pozdravlja ostale goste, koji mu sa istom ljubaznošću i prijateljskom ravnodušnošću uzvraćaju pozdrav „nemačkom profesoru“. Sa oprezom kratkovidog, napreduje ka stolu; sa oprezom čoveka osetljivog stomaka, ispituje svako jelo: da čaj nije prejak, da hrana nije previše začinjena, jer će kulinarske greške iritirati njegove krhke organe, a svaka greška u ishrani mogla bi danima uznemiravati njegove drhtave nerve. Ni čaša vina, ni čaša piva, bez alkohola, bez kafe, bez cigare ili cigarete nakon obroka; ništa što stimuliše, osvežava ili opušta; samo kratak i oskudan obed, malo urbanog, površnog razgovora tihim glasom sa slučajnim susedom (poput čoveka koji je godinama izgubio naviku društvene interakcije i strepi od mogućnosti da mu se postavi previše pitanja).
Zatim se vraća gore u svoju malu nameštenu sobu, uzanu, siromašnu, hladno dekorisanu, gde je sto zatrpan bezbrojnim papirima, beleškama, spisima i dokazima; ali nema ni cveta, ni ukrasa, jedva neka knjiga i retko koje pismo. U uglu stoji veliki i težak drveni kovčeg, njegova jedina imovina, koji sadrži dve čiste košulje i jedno novo odelo. Pored toga, samo knjige i rukopisi. Na polici, bezbrojne bočice i tinkture: protiv glavobolja, koje mu redovno oduzimaju toliko uzaludnih sati, protiv grčeva u stomaku, spazmatičnog povraćanja, slabosti creva, i iznad svega, oni strašni lekovi za kontrolu nesanice – hloral i veronal. Užasavajući arsenal otrova i narkotika – jedina pomoć koju može prizvati u ovoj praznoj tišini tuđe sobe, gde ne nalazi drugi odmor osim kratkog sna dobijenog isključivo veštački. Uvučen u svoj kaput, umotan u vuneni šal (jer bedna peć se dimi, ali ne greje), utrnulih prstiju, sa staklima naočara tik uz papir, satima užurbano ispisuje reči koje obolele oči jedva razaznaju. Dugim satima sedi tako pišući, dok mu oči ne počnu da peku i suze: prava je retkost u njegovom životu kada se neko sažali na njega i ponudi se da mu diktira samo sat ili dva. Kada je vreme lepo, usamljenik izlazi napolje, ali uvek sam – uvek sam sa svojim mislima: nikada pozdrav usput, nikada saputnik, nikada susret. Loše vreme, koje mrzi, kiša, sneg, od kojih ga oči još više bole, nemilosrdno ga drže zarobljenog u sobi: nikada ne silazi kod drugih, ka ljudima. Uveče, nekoliko biskvita, šolja slabog čaja, a zatim ponovo ta beskrajna samoća koja se proteže, sam sa svojim mislima. Satima bdi pored lampe sa nestabilnim dimljivim plamenom, a da se njegovi grozničavo napeti nervi nikada postepeno ne opuste u blagu klonulost. Zato mu ruka poseže za hloralom, bilo kakvim sredstvom za spavanje, i na kraju dobija, nasilno, san namenjen drugima – onima slobodnim od misli, onima koje ne progoni demon.
Ponekad ceo dan provede prikovan za krevet. Povraćanje i grčevi dok ne izgubi svest, oštar bol u slepoočnicama, skoro oslepeo. I niko mu ne dolazi u pomoć, čak ni ruka koja bi mu pomogla, niko da stavi hladan oblog na njegovo užareno čelo. Niko da mu čita, da ćaska sa njim, da se smeje sa njim.
I ta nameštena soba je svuda ista. Gradovi mogu menjati imena, čas Sorento, čas Torino, čas Venecija, čas Nica, čas Marijenbad, ali nameštena soba uvek ostaje ista, uvek ta iznajmljena strana soba, sa svojim starim, hladnim, istrošenim nameštajem; sa malim pisaćim stolom i krevetom, tim mučnim ležajem, i neprekidnom samoćom. Nikada, tokom svih dugih nomadskih godina, nimalo radosti u prijateljskom, vedrom okruženju; nikada, noću, toplo nago žensko telo pored njegovog, nikada zora slave koja sviće nakon hiljadu tamnih i tihih noći truda! Oh, koliko je šira Ničeova samoća, beskrajno šira od slikovite visoravni Sils-Marija, gde sada turista negde između ručka i večere uživa u obilasku njegovog domena: njegova samoća se proteže preko celog sveta i preko njegovog sopstvenog života, s jednog kraja na drugi.
S vremena na vreme, gost, stranac, posetilac ga potraži. Ali kora je sada tako tvrda, tako nepokolebljiva oko jezgra koje žudi za ljudima: Usamljenik ponovo diše, oseti olakšanje, kada ga stranac prepusti njegovoj samoći. Nakon petnaest godina, svaki osećaj za zajedništvo je potpuno izgubljen. Razgovor zamara, iscrpljuje, iritira onoga ko konzumira sebe, ko uvek gladuje za samim sobom. Povremeno, ali nakratko, zasija mali zrak sreće. To je „muzika“ – izvođenje Karmen, u nekom drugorazrednom pozorištu u Nici, nekoliko arija na koncertu, sat za klavirom. Ali i to donosi patnju i „dovodi ga do potoka suza“. Lišavanje radosti postaje toliko duboko ukorenjeno da je može doživeti samo kao nešto ojađeno.
Petnaest godina ovaj pećinski Ničeov život traje od sobe do sobe, dok on ostaje nepoznat, sa jedino sobom svesnim svog postojanja – taj bedni prolaz u senci velikih gradova, u oskudno nameštenim sobama, u skloništima za siromašne, u prljavim železničkim vagonima i bezbrojnim bolesničkim sobama, dok napolju, na površini vremena, drečavi cirkus umetnosti i nauka peva dok ne promukne: jedino je bekstvo Dostojevskog, skoro u istom trenutku vremena, sa podjednakim siromaštvom i zapostavljenošću, osvetljeno istom ovom hladnom sivom spektralnom svetlošću. Ovde, kao i tamo, rad titana skriva usukanu figuru sirotog Lazara koji svakodnevno izdiše od svog očaja i slabosti u samoći, dok ga iz dana u dan čudesni spasitelj kreativne volje budi iz dubina. Petnaest godina Niče tako izlazi iz kovčega svoje sobe, krećući se gore-dole, sa patnjom za patnjom, smrću za smrću, vaskrsenjem za vaskrsenjem, sve dok mu se mozak, pregrejan tolikim naletom energije, ne raspadne. Srušenog na ulici pronalaze ga stranci, njega koji je bio takav stranac svom vremenu. Stranci ga nose u stranu sobu u Via Karlo-Alberto u Torinu. Niko ne svedoči smrti njegovog uma, kao što je tako malo njih svedočilo životu njegovog uma. Oko njegovog pada su tama i božanska samoća. Bez pratnje i nepoznat, najlucidniji genije duha strmoglavo juri u sopstvenu noć.
Štefan Cvajg
