Glavna osnova individualističke orijentacije u okviru anarhije svakako je želja da se potpuno sačuva nezavisnost ličnosti. U tome ona sasvim ide pod ruku sa komunističkom orijentacijom.
Obe teže tome da nikakvi društveni okovi – kao što su oni koje su konzervativna porodica ili gradska opština, ili ceh (gilda) postavljali u vreme kada su već odumirali – ne ograničavaju slobodan razvoj ličnosti. Za to su podjednako zainteresovani i komunisti-anarhisti i individualisti uopšte.
Ali, individualistički anarhizam je i protiv komunističkog anarhizma. Prema našem mišljenju, nesloga među njima je zasnovana na nerazumevanju. Čini nam se da je u ovom slučaju individualistički anarhizam ostatak prošlih vremena, kada sredstva za proizvodnju još nisu bila postigla savršenstvo koje, zahvaljujući naukama i razvoju tehnike, imaju danas.
Pre samo pedesetak ili šestdesetak godina čak i takvi mislioci kao što je Prudon zamišljali su komunizam kao opštu bedu i zavisnost. Tada su i najskromniji imetak i mogućnost da se raspolaže delom svog slobodnog vremena bili svojina sasvim malog broja ljudi, koji su živeli od rada radnika, seljaka i robova. Zato su oni koji su bili ekonomski slobodni sa strahom gledali na dan kada više neće moći da pripadaju toj maloj privilegovanoj skupini. Oni su tada jedini način da se čoveku obezbedi bogatstvo, dokolica i sloboda videli u privatnoj svojni. Ne treba zaboraviti, Prudon je u to vreme svekoliku proizvodnju Francuske procenio na svega pet sua, tj. Dvanaest kopejki na dan po čoveku.
Sada je ta teškoća nestala. Uz ogromnu produktivnost ljudskog rada koju smo postigli u poljoprivredi i industriji (vidi, na primer, moj rad Poljoprivreda i industrija) nesumnjivo je da bi uz pomoć razumno organizovanog komunističkog rada lako i za kratko vreme mogao da se postigne visoki nivo bogatstva, pri čemu se od svakog pojedinca ne bi tražilo više od četiri-pet sati rada dnevno, što bi omogućilo barem pet potpuno slobodnih sati na dan, pošto su zadovoljene glavne potrebe: stan, hrana i odeća.
Tako sasvim otpada prigovor o opštem siromaštvu i pritisnutosti svih teškim radom u komunizmu.
Ostaje samo želja, potpuno opravdana želja, da se uporedo sa dobitima društvenog života sačuva najveća sloboda ličnosti, tj. mogućnost da svaka ličnost potpuno razvije svoje talente i osobine.
Anarhistički individualizam, tj. orijentacija koja je na čelo svojih želja postavila potpunu nezavisnost ličnosti, deli se danas na dve glavne struje. Prvo, ima individualista, Štirnerovog tipa, koji su u poslednje vreme našli pojačanje u umetničkoj lepoti Ničeovih tekstova. Na njima se nećemo duže zadržavati pošto smo u jednoj od prethodnih glava već rekli koliko je „potvrđivanje ličnosti“ daleko od stvarnog života, koliko ono vređa osećanje jednakosti – osnovu svakog oslobođenja – jer nije moguće oslobađati se a pri tome želeti vladavinu nad drugima. To one koji sebe nazivaju „individualistima“ približava privilegovanoj manjni: sveštenstvu, buržujima, činovnicima, i sl, koji takođe smatraju da stoje iznad gomile – znači, onima koji su nam darovali državu, crkvu, zakone, policiju, vojsku i razno vekovno ugnjetavanje.
Drugu struju „anarhista-individualista“ čine „mutualisti“, tj. sledbenici Prudonove „uzajamnosti“. Ovi anarhisti rešenje socijalnog problema traže u slobodnom, dobrovoljnom savezu hiljada malih saveza, koji bi razmenjivali proizvode pomoću „radnih karata“. Radne kate bi označavale broj radnih sati potrebnih za proizvodnju nekog predmeta, ili broj sati koje je pojedinac utrošio za proizvodnju društveno potrebnog predmeta.
U suštini, takvo društveno uređenje uopšte nije individualizam. Ono nipošto ne potcenjuje društvenost, niti se uzdizanjem ličnosti suprotstavlja društvu. Upravo suprotno, ono je slično komunizmu, jednoj od viših formi društvenosti, u poređenju sa sadašnjim uređenjem. Njemu se može prebaciti samo to što predstavlja kompromis između komunizma i individualizma, jer zastupa komunizam kada se radi o posedovanju sredstava za proizvodnju, i individualizam, tj. očuvanje sadašnje plate kada se radi o nagrađivanju rada.
Ova dvojakost je, prema našem mišljenju, nesavladiva prepreka da se ovakva forma zajedništva uvede. Društvo ne može da se organizuje sledeći dva suprotna principa: s jedne strane, sve što je bilo proizvedeno do određenog dana pretvara se u zajedničku svojnu, a, sa druge, strogo se čuva privatna svojina nad onim što će ličnost proizvesti pomoću društvenog oruđa, zaliha, itd.
Takođe se ne sme gubiti iz vida velika raznolikost mašina i načina proizvodnje u industriji koja se razvija. Kao posledica te raznolikosti, mi to stalno vidimo, takvim mašinama i takvom opremom za proizvodnju može da se proizvede, sa istim utroškom rada i vremena, dva ili tri puta više nego sa zaostalijim mašinama. Tako se, na primer, za tkanje danas upotrebljavaju takvi razboji da se broj razboja kojim može da upravlja jedan čovek kreće od tri do dvanaest, pa čak i dvadeset (u Americi). Takođe ne treba gubiti iz vida razliku u fizičkoj i umnoj snazi koju pojedini radnici moraju da troše u različitim granama proizvodnje. Pa ako uzmemo u obzir sve te razlike, moramo da se upitamo da li će ikada radni čas moći da bude merilo za tržišnu razmenu proizvoda.
Savremena tržišna razmena u kapitalističkom društvu je razumljiva, ali ne može se shvatiti tržišna razmena zasnovana na broju radnih sati onda kada radni čas bude izgubio tržišnu vrednost, kada radna snaga prestane da bude roba na tržištu.
Ako bi, pak, kao ustupak privatnom nagrađivanju, bila uvedena osim nagrađivanja za „običan“ radni sat još i posebna nagrada za rad koji zahteva prethodnu obuku, ili, ako bi ljudi naumili da uzmu u obzir i „uspon“ u hijerarhiji industrijskih službenika, time bi bile obnovljene iste one karakteristike plate (sa svim njenim manama), koje nas primoravaju da tražimo sredstva da se nje oslobodimo.
Treba dodati da je prudonovska ideja „uzajamnosti“ imala izvestan uspeh među farmerima SAD, gde taj sistem, po svoj prilici, i dalje postoji u nekoliko velikih farmerskih organizacija. Bliski mutualistima su i oni američki anarhisti-individualisti koje su pedesetih godina XIX veka predstavljali S. P. Endrjus (S. P. Andrews), V. Grin (W. Green), a naročito veoma talentovani mislilac Lisander Spuner (Lysander Spooner), a nedavno i Bendžamin Taker (Benjamin Tucker), dugogodišnji izdavač časopisa „Liberty“ (Sloboda).
Njihovo učenje vodi od Prudona, ali takođe (kod Takera) i od Herbeta Spensera. Oni polaze od stava da za anarhistu postoji samo jedan zakon: baviti se samo vlastitim stvarima. Zato svaki pojedinac i grupa imaju „pravo“ da rade šta hoće – čak i da sebi potčine celo čovečanstvo ako za to imaju snage. Ako bi ovi principi, govori Taker, bili primenjivani uopšte, oni ne bi predstavljali nikakvu opasnost zato što bi moć svakog pojedinca bila ograničena istim „pravima“ ostalih.
Razmišljati na ovaj način, prema našem mišljenju, znači plaćati suviše veliki danak metafizici, i praviti sasvim fantastične pretpostavke. Govoriti da neko ima „pravo“ da uništi celo čovečanstvo ako ima takvu moć i istovremeno tvrditi da su „prava“ svakog ograničena istim pravima svih, nama izgleda kao običan verbalni spor (dijalektika) gospode metafizičara, bez veze sa životom. Istinu govoreći, za nas su takve „reči“ bez smisla.
Ako ostanemo u oblasti stvarnog ljudskog života, nema nikakve mogućnosti da se zamisli nekakvo društvo, ili samo obična gomila ljudi sa nekom zajedničkom stvari, u kome se stvari jednog člana ne bi ticale svih ostalih. Još je manje mogućno da se zamisli društvo u kome stalni uzajamni odnosi između njegovih članova ne bi zanimali svakoga (ili gotovo svakoga) i činili da on prosto ne može da deluje ne razmišljajući o posledicama njegovih postupaka za društvo. Zato je Taker, slično Spenseru, veličanstveno iskritikovavši državu i izrekavši veoma važne misli o zaštiti prava pojedinca, završio tako što je ponovo uspostavio istu državu koja bi sprečavala da građani-individualisti čine jedni drugima zlo. Istina je da Taker takvoj državi priznaje samo pravo da štiti, ali to pravo i ta funkcija vode ka uspostavljanju države sa istim pravima kojima ona pribegava danas.
Zaista, ako se pažljivo udubimo u istoriju razvoja države, vidimo da se ona izgradila upravo pod izgovorom da štiti prava pojedinca. NJeni zakoni, činovinici opunomoćeni da štite interese ličnosti, njeno hijerarhijsko potčinjavanje stvoreno da kontroliše poštovanje zakona, i, najzad, crkva obavezana da osvešta ideju zakona, podela društva na klase radi održavanja „poretka“, vojna obaveza, monopoli koje je stvorila, na kraju svi njeni poroci, njena tiranija – sve, sve to proizlazi iz jednog jedinog stava: neko, izvan same opštine, izvan samog sveta, ili saveza, uzima na sebe da štiti prava ličnosti ako druga ličnost počne da ih gazi, i postepeno taj zaštitnik postaje gospodar, tiranin.
Zaključak
Ove letimične beleške objašnjavaju zašto se individualistički sistemi anarhizma, ako i nalaze pristalice među buržoaskim intelektualcima, ne šire isto tako i u radničkim masama. To, naravno, ne smeta da se prizna veliki značaj kritike kojoj anarhisti-individualisti podvrgavaju svoju sabraću komuniste: oni nas opominju da se ne zanesemo centralnom vlašću i činovništvom i primoravaju nas da našu misao stalno okrećemo slobodnoj ličnosti, kao prema izvoru svakog slobodnog društva. Sklonost da se pada u stare greške činovništva i vlasti, kao što znamo, dosta je rasprostranjena čak i među pojedinim revolucionarima.
Možemo reći da danas učenje anarhista-komunista, više nego druga rešenja, osvaja simpatije onih radnika koji uglavnom pripadaju latinskom rodu i koji razmišljaju o tome šta ih čeka u revolucionarnim akcijama u bliskoj budućnosti, a izgubili su veru u „spasitelje“ i u dobročinstvo države.
Radnički pokret, koji svim snagama radnika omogućava da se ujedine i odvodi ih od jalovih političkih partijskih sukoba, a takođe im omogućava da svoje snage osete na način istinitiji nego što su to izbori – taj pokret stvarno doprinosi razvoju anarho-komunističkog učenja. Zato se možemo, bez preterivanja, nadati da će, kada počnu ozbiljni pokreti radnih masa u gradovima i selima, nesumnjivo biti učinjeni pokušaji sa anarho-komunističkom orijentacijom, i da će ti pokušaji biti dublji i plodonosniji – od onih koje je francuski narod učinio 1793. i 1794. godine.
Petar Kropotkin
1912.
Anarhistička biblioteka
Anti-Copyright
Petar Kropotkin
Anarhija
Nacrt iz 1912.
1912.
Кропоткин П. А., Анархия, 1912, Голос труда, Moskva-Petrograd, 1922.
Prevela Jugoslava Široka. Preuzeto iz Petar Kropotkin, Anarhizam i moral, Prosveta, Beograd,
1984, str. 72–117.
anarhisticka-biblioteka.net
