Duhovnost je isto kao seks. Seks traži određenu zrelost; oko četrnaeste godine dete će biti spremno. Njegova vlastita pobuda će postojati. Ono će početi da pita, traži, i želeće da zna sve više i više o tome. Samo onda postoji mogućnost da mu se objasne određene stvari. Isto se događa sa duhovnošću; pri određenoj zrelosti pobuda se javlja; tražite Boga. Sa svetom je gotovo; živeli ste u njemu sasvim, videli ste sve što je bilo potrebno. To je završeno; to nema privlačnosti; to nema značaja. Sada se pojavila pobuda da znate značaj same egzistencije.
Igrali ste sve igre, a sada znate da su one igre. Sada vas nijedna igra ne privlači, svet je izgubio značaj – onda ste zreli.
Sada će vam trebati majstor, majstori su uvek tu, stoga nema žurbe. Majstor može da ne bude u ovoj formi, u ovom telu – drugom telu – forme nisu od važnosti, tela su irelevantna.
Unutrašnji kvalitet majstora uvek je isti, nepromenjen, jednak. Buda stalno govori: “Okusite morsku vodu bilo gde; ona je uvek slana.” Slično tome, majstor je uvek istog okusa. Okus je okus svesti. Uvek postoje majstori; uvek će postojati; stoga nema žurbe.
Ali ako niste završili s ovim svetom, ako i dalje postoji želja da se upozna seks, da se sazna šta novac može doneti, da se zna šta moć može dati, onda niste spremni. Duhovna pobuda nije samo jedna pobuda među drugim pobudama, ne. Kada sve druge pobude izgube svoj značaj, onda se ona javlja. Duhovna pobuda ne može postojati sa drugim pobudama – to nije moguće. Ona zaposeda kompletno vaše biće, do najvećeg stepena.
To postaje jedina čovekova želja. Samo vam onda majstor može biti od neke pomoći.
Inače učitelja ima. Oni bi želeli da se čvrsto držite njih i oni će da se prilepe uz vas; oni će kreirati takvu situaciju u kojoj, ako pobegnete, uvek ćete se osećati krivi. Majstor ima takvu atmosferu oko sebe u kojoj, ako živite, živećete po svojim vlastitim odlukama. Ako odustanete, vi ćete otići svojom vlastitom odlukom. A kada odete, majstor neće hteti da osećate krivicu zbog toga, tako da on daje takav ton situaciji da osećate: “Ovaj majstor nije majstor,” ili “Ovaj majstor nije za nas,” ili “On je tako kontradiktoran, da je apsurdan.” On preuzima svu odgovornost, tako da se ne osećate krivim. Vi jednostavno odete od njega, potpuno očišćeni i oprani od njega.
Zbog toga sam ja kontradiktoran. A kada kažem “sa svrhom”, to ne znači da ja to činim; to je upravo kakav jesam. Inače “sa svrhom” ima značenje, a značenje je: Neću hteti da vi, kad god da me napustite, osećate krivicu zbog toga. Hoću da preuzmem svu odgovornost.
Želeo bih da osećate: “Ovaj čovek je nepodesan,” i zbog toga odlazite. Ne da ste vi nepodesni, jer ako to osećanje uđe u vaše biće, da ste nepodesni i da nije bilo dobro, opet će to biti destruktivno, destruktivno seme u vama.
Majstor nikada ne poseduje vas. Možete biti s njim, možete otići, ali u tome nema posesivnosti. On vam dozvoljava potpunu slobodu da budete s njim ili da odete. To je ono šta ja podrazumevam da ste vi ovde; slavite sa mnom; šta god da sam ja, delite sa mnom. Inače ako u određenom momentu osetite da treba da odete, okrenite svoja leđa i nikada ponovo ne gledajte prema meni, ne mislite o meni, i ne osećajte krivicu.
U tome su obuhvaćeni duboki problemi. Ako osećate krivicu, možete otići od mene, ali da biste se oslobodili krivice govorićete protiv mene. Inače kako ćete se osloboditi krivice?
Nastavićete da krivite mene. To znači da ste otišli, a da još niste svršili svoje. Negativno ste sa mnom, a to je mnogo opasnije. Ako morate biti sa mnom, budite pozitivno sa mnom. Inače, jednostavno zaboravite me, “ovaj čovek više ne postoji” – zašto biste nastavljali da me okrivljujete? Ali ako se osećate krivi, moraćete da stvorite ravnotežu. Ako osećate krivicu, krivica je teška i želećete da me okrivite. Kretaćete se sa mojom senkom. To opet traći vaše vreme i život, vašu energiju. Stoga kada kažem da sa svrhom stvaram situaciju… kad god osetim da neka osoba nije spremna, određena osoba nije zrela, određenoj osobi treba još malo sazrevanja u svetu, ili određena osoba je previše intelektualna i ne može uliti poverenje, treba učitelja a ne majstora, ili je određena osoba došla kod mene bez ikakve namere sa svoje strane, samo je nabasala kao slučajno…
Vi možete dolutati. Prijatelj dolazi da me vidi, a usput vi ste ga takođe sledili. Onda vi bivate uhvaćeni i zakačeni – a nikada niste nameravali da budete ovde; odlazili ste negde drugde – slučajno. Kada osetim da ste ovde slučajno, ja bih želeo da odete, jer ovo nije pravo mesto za vas. Ne bih voleo da niko bude ometan na njegovoj stazi. Ako na svojoj stazi ne možete sresti mene, dobro. Ako je susret prirodan, on će se dogoditi, on je predodređen, vi ste postajali spremniji i spremniji i to se dogodilo, onda je to lepo. Inače na drugi način ne bih želeo da gubite svoje vreme. U međuvremenu, mogli ste naučiti mnoge stvari.
Ili kada ja osećam da je neko došao kod mene iz nekog razloga, koji nije ispravan razlog… mnogi ljudi dolaze iz pogrešnih razloga. Neko je možda došao samo da oseti rast novog ega u sebi, ego koji religija može dati, ego koji sannyas može dati. Možete se osećati vrlo posebnim, naročitim, kroz religiju. Ako osetim da je neko došao zbog toga, onda to nije ispravan razlog da bude u mojoj blizini, jer ego ne može biti zasnovan na meni.
Neko može biti privučen mojim idejama – to je takođe pogrešan razlog. Moje ideje mogu biti privlačne vašem intelektu, ali intelekt nije ništa. On ostaje strani elemenat za vaše celo biće. Dok ne budete privučeni prema meni, ne onim šta ja kažem, vi ste ovde iz pogrešnih razloga. Ja nisam filozof, i ja ne podučavam neko učenje. Zbog toga imam takvu slobodu da budem nedosledan, jer ako propovedate učenje vi ne možete podneti da budete nedosledni. Ja ništa ne propovedam. Ja nemam učenje da vas prisiljavam. Moji govori upućeni vama nisu podučavanje. Zbog toga sam slobodan, potpuno slobodan da protivrečim sebi. Šta god da sam rekao juče, sutra mogu opovrgnuti. Sve što kažem danas, sutra mogu opovrgnuti. Ja sam kao pesnik, i ako možete razumeti moju pesmu, onda ste ovde iz pravog razloga. Ako razumete moj ritam, onda ste iz pravog razloga ovde. Ako razumete mene, ne šta ja kažem – moje prisustvo – samo onda je dobro da budete ovde.
Inače idite; svet je prostran; zašto da budete vezani ovde. Uvek imajte na umu: ako ste ovde iz pogrešnog razloga, na bilo koji način, uvek ćete biti vezani, kao da se nešto dogodilo što nije trebalo da se dogodi. Uvek ćete se osećati mučno u lagodnosti, lakoći, u miru. Ja vam neću dolaziti kući. Ja ću postati jedna tamnica, a ja ne bih želeo ni za koga da postanem tamnica. Ako vam išta mogu dati, išta što vredi, to je sloboda; zbog toga kažem (da sam kontradiktoran) “sa svrhom”. Nemojte me pogrešno razumeti; to nije nešto što ja radim, to je način na koji ja jesam. Ne mogu to zaustaviti čak i ako bih želeo, ni Krišnamurti to ne može uraditi, čak i ako želi to. On je, na svoj sopstveni način, cvetanje – ja sam na svoj sopstveni način.
To se jednom dogodilo; prispela je poruka od zajedničkog prijatelja, koji je moj prijatelj, a takođe i Krišnamurtijev… Poruka je došla od Krišnamurtija, da bi želeo da se sretne sa mnom. Ja sam rekao glasniku da je to sasvim apsurdno; mi smo odvojeni polovi. Ili možemo sedeti tiho – to bi bilo u redu – ili možemo nastaviti sa raspravom večno bez dostizanja ikakvog zaključka. Mi nismo jedan protiv drugog, mi smo jednostavno različiti. A ja kažem Krišnamurti je jedan od najvećih ikada rođenih prosvetljenih ljudi. On ima svoju sopstvenu jedinstvenost.
Ovo mesto treba dobro da se razume. To će biti malo teško. Neprosvetljeni ljudi su gotovo uvek isti. Nema velike razlike, ne može je biti. Tama ih čini istim, neznanje ih čini gotovo istim. Oni su kopije jedan drugog, a ne možete naći original; svi su grafitne kopije. U neznanju osobe nisu mnogo različite, ne mogu biti. Neznanje je kao crni pokrov koji pokriva sve. Kakva razlika postoji? Možda razlika u stepenu, ali nema razlike u jedinstvenosti. Obično ljudi neznalice postoje kao obična gomila. Jednom kada neko postane prosvetljen on je apsolutno jedinstven. Onda ne možete naći drugog sličnog njemu, ne u ovom momentu istorije, nikada. Ni u prošlosti, niti u budućnosti, nikada opet neće biti čoveka kao što je Krišnamurti, nikada ga nije ni bilo. Ja neću biti ponovljen opet. Buda je Buda, Mahavira je Mahavira – jedinstveno cvetanje.
