ŽIVOT I RAD
Vilijam Somerset Mom je rođen 25. januara 1874. u Parizu, gde je njegov otac radio kao pravnik. Da bi se izbegla odredba francuskog zakona, po kojoj dete rođeno na francuskom tlu podleže francuskoj vojnoj obavezi, Mom se nije rodio u bolnici, nego u britanskoj ambasadi.
Rano u životu iskusio je udarac sudbine koji mu je okončao bezbrižnost detinjstva. Roditelji su mu umrli kada je imao deset godina.
Poslat je zajedno sa dadiljom natrag u Englesku, kod strica Harija – večno namrgođenog i uskogrudog seoskog pastora koji je ubrzo otpustio dečakovu dadilju i preuzeo njegovo vaspitavanje.
„Nakon smrti majke i oca, moja dadilja je bila jedina osoba na svetu koju sam voleo.“ Budući da je prve godine života proveo u Francuskoj, engleski gotovo da nije govorio; osim toga, mucao je i zbog toga bio meta poruge ostalih učenika u Kraljevskoj školi u Kanterberiju. Uz velike napore uspeo je da savlada maternji jezik i povrati poljuljano samopouzdanje. Osećao se usamljeno i tužno zbog nedostatka ljubavi i radosti u kući plahovitog pastora. Momov roman Ljudski okovi predstavlja književno svedočanstvo o tom životnom razdoblju.
U želji da poboljša znanje nemačkog jezika, po završetku mučnog školovanja Mom putuje u Hajdelberg, gde godinu dana studira filozofiju. To je bilo prvo srećno iskustvo u njegovom mladalačkom uzrastu. Glavno obeležje tog razdoblja je nezasita radoznalost, ogroman strah da će nešto propustiti. Posle nekoliko godina provedenih u svojevrsnoj osami i otuđenosti, probudila mu se glad za životom.
„Nikada nisam koračao severnom stranom Pikadilija, a da pritom ispunjen ushićenjem nisam razmišljao o tome šta bi moglo da se dogodi na južnoj strani“, objasniće kasnije Mom svoju radoznalost, koja je bila prvi pokretač potrebe da u svojim pričama opiše čaroban vrtlog privlačnosti ovog sveta kojim je bio opčinjen.
U Hajdelbergu je otkrio svoju veliku ljubav prema knjigama, i tada počinju njegovi prvi spisateljski pokušaji.
Kada se vratio u Englesku, Mom je odlučio da studira medicinu, sasvim u skladu sa stričevim zahtevom da se opredeli za neki „pravi poziv“. Narednih pet godina danju je disciplinovano išao na predavanja – koja su obuhvatala i praksu u bolnici – a u večernjim i noćnim satima potajno se posvećivao pisanju. Roman Rozi i umetnici (1930) opisuje taj segment njegovog života.
Prvi uspeh postigao je već prvencem, knjižicom Liza od Lambeta, posle koje dvadesettrogodišnji Vilijam donosi najvažniju životnu odluku: iako je uspešno završio medicinski fakultet, neće postati lekar, već pisac. A budući da mu je ubrzo nakon toga preminuo stric Hari, nije bilo nikoga ko bi se suprotstavio tom „nerazumnom“ opredeljivanju za neizvestan umetnički poziv. Mom je odlučio da otputuje u inostranstvo, u Napulj, i tamo nastavi sa pisanjem. Počeo je da uživa u životu. Često je menjao mesta boravka, živeo čas u Parizu, čas u Londonu. Romani i pripovetke iz tog razdoblja nisu dostigli uspeh njegovog prvenca. Tek kada mu je ponestalo novca, Mom je odlučio da promeni žanr. Posvetio se pisanju pozorišnih drama. I sa njima u početku nije imao mnogo uspeha. Slavu ostvaruje tek delom Ledi Frederik, koje je napisao 1907. Komadi koji su usledili potom bili su tako uspešni da je čuveni časopis Punch već naredne godine objavio crtež koji prikazuje Šekspira obuzetog ljubomornim besom dok posmatra plakat za najnoviju Momovu dramu. Uprkos uspehu, 1913. godine odlučuje da prestane sa pisanjem pozorišnih komada.
Započinje rad na obimnom rukopisu koji će kasnije postati njegov najpoznatiji roman – Ljudski okovi.
Po izbijanju Prvog svetskog rata njegov prijatelj Vinston Čerčil obezbedio mu je mesto vojnog bolničara u Crvenom krstu u Francuskoj. Tu je sreo Džeralda Hakstona, koji će narednih trideset godina biti njegov životni saputnik. Za vreme rata, 1915, rodila se i Momova kći Liza, kruna njegove uporedne ljubavne veze sa udatom enterijerkom Sajri Bernardo Velkom, sa kojom se nakon njenog razvoda 1917. i venčao. Bio je vrlo zaljubljive prirode, pa je ceo njegov kasniji život obeležilo mnogo burnih ljubavnih veza.
U jesen 1915. Moma je regrutovala Britanska tajna služba. On nije bio prvi uspešan britanski pisac koji je radio i kao obaveštajac. Pretečom Džejmsa Bonda u britanskoj obaveštajnoj službi smatra se Momov sunarodnik Danijel Defo. Služba je poslala Moma u Švajcarsku gde je, pod maskom pisca na proputovanju, primao izveštaje od drugih terenskih operativaca iz Nemačke i prosleđivao ih u London. Zbirkom pripovedaka Tajni agent Ašenden, u kojoj kritički i bez trunke iluzija opisuje načine poslovanja tajnih službi, Mom je začeo nov književni žanr posvećen temi špijunaže, žanr koji će kasnije ostvariti značajan proboj na tržište, preko pisaca kao što je Džon Le Kare.
Godine 1917. po nalogu Tajne službe otputovao je u Rusiju, sa zadatkom da sudeluje u sprečavanju dolaska boljševika na vlast. Uspeh u sprečavanju Oktobarske revolucije očigledno je izostao, ali je Mom uspešno zaveo jednu lepu rusku aristokratkinju. Njegov sledeći zadatak još je egzotičniji: u septembru 1919. kreće na svoje drugo proputovanje oko sveta koje ga preko Pekinga i Šangaja vodi u Njujork, San Francisko i na Havaje, zatim u Sidnej i Singapur, a sve sa ciljem da prati nemačke aktivnosti na Pacifiku.
Mom je između 1920. i 1926. živeo u Australiji, Borneu, Kini, Sijamu i Francuskoj Indokini. Uprkos velikim primanjima, uvek je putovao skromno. Sa svojim sekretarom i ljubavnikom Džeraldom Hakstonom uvek je birao parobrode na izdisaju, jedrenjake iskrpljenih jedara kojima su putovali pustolovi i domoroci.
Nijedan pisac dvadesetog veka nije tako odlučno, sa željom da što više sazna i doživi, proputovao svet. Putovao je neprestano i video sve kontinente i okeane, a njegova viđenja svih tih zemalja, od Pacifika i Malezije do Rusije, Persije i Atlantika, obogatila su preko dvesta pripovedaka koje je kasnije objedinio u dva toma: Istok i Zapad (1934) i Ostatak sveta (1953).
Godine 1926. Mom je kupio prostranu vilu u Kap Feratu na Francuskoj rivijeri koju je uredio u mavarskom stilu i ukrasio originalnim slikama Pikasa, Renoara i mnogih drugih čuvenih umetnika. Nemiran duh i kosmopolita najzad se skrasio i pronašao svoj dom.
Mom je napustio Francusku posle invazije nemačkih trupa za vreme Drugog svetskog rata. Američki izdavač stavio mu je na raspolaganje prostran letnjikovac u Južnoj Karolini, gde je neometan mogao da nastavi sa pisanjem.
Kada se nakon nekoliko godina vratio u Kap Ferat, najpre je morao da renovira poprilično oštećenu vilu. Tu su nastala njegova dva najslabija romana Nekada i danas i Katalina. Mom je preko pedeset godina, od 1892. do 1944, beležio svoja opažanja, misli i doživljaje. Izbor iz tog materijala objavio je 1945, za svoj sedamdeset peti rođendan, u knjizi pod nazivom Beležnica jednog pisca. Bilo je to njegovo spisateljsko zaveštanje, duhovita, pametna knjiga – prava riznica za svakoga ko želi bolje da se upozna sa Momovim svetom. Mom je, naposletku, 1959. prestao da piše. Uputio se na proputovanje afričkim kontinentom i arktičim predelima, i uglavnom do kraja života putovao po svetu. Kada je vreme provodio u svom domu u Francuskoj, posećivali su ga prijatelji, rodbina i čuveni savremenici. Sve je video i sve rekao, te je stoga na kraju zadovoljno mogao da izjavi:
„Napisao sam svoju poslednju pripovetku.“ Patio je zbog toga što su Džojsova i Prustova dela smatrali književno uzvišenijim i smatrao da za to ne postoji ni jedan jedini objektivan argument. U poznim godinama Mom se promenio i postao vrlo neprijatan. Maltretirao je bližnje svojim raspoloženjima i sarkazmom. Uz to je upadao u stanja bunila, a i telo ga je lagano izdavalo. Na kraju više nije mogao ni da čita. Godine 1965, 16. decembra, Vilijam Somerset Mom – osoben, duhovit i plodan pripovedač, džentlmen i kosmopolita, koji je u svojim knjigama kao malo ko umeo da opiše sve ono „ljudsko – isuviše ljudsko“, jedan od najčitanijih pisaca 20. veka čija je skoro svaka knjiga doživela višemilionske tiraže – preminuo je od tuberkuloze.
PISAC I DELO
Mom je bio jedan od najplodnijih i najomiljenijih engleskih pisaca 20. veka. Napisao je sedamdeset osam knjiga: romane, pripovetke, putopise i eseje. Književna kritika je za njegovog života ostala podvojena kada je reč o oceni njegovog dela. Jedni su ga smatrali površnim i dopadljivim, dok su drugi smatrali da je reč o nesvakidašnjem književnom daru. Čak su i pisci kao što je Džordž Orvel isticali veličanstvenost njegovih klasika Ljudski okovi (1915) i Oštrica brijača (1944). Mom u svojim delima veliku pažnju posvećuje svetu u kome slava i moć velikog Britanskog carstva već počinju da blede i nestaju; mesta radnje raštrkana su po celom svetu: u prašumi i na putničkim brodovima, močvarama, morima i malim ostrvima, logorima i velelepnim prijemima.
Momov omiljen motiv su ljudi koji žive u savršeno usklađenim društvenim sistemima sačinjenim od savršeno uklopljenih, srećnih jedinki, ljudi koji po svaku cenu pokušavaju da sačuvaju ostvarenu sigurnost života. Kada neka sitna promena u okviru tog sveta uzdrma život ovakvih junaka, svaki čovek – isticaće pisac u svojim delima – lako gubi kontrolu nad svojim životom, pogotovu ako u njega zakorači nova osoba, a zajedno s njom ljubav, mržnja ili strah. Moma zanima svako odstupanje od norme, od ideala, od svakodnevnog. On raskrinkava licemernost društva i ukazuje na razliku između postupaka društva kao celine i vrednosti koje ono propagira. Mom se nije ustručavao da krši društvena pravila, pogotovu što je imao biseksualne sklonosti u vreme kada se to smatralo psihološkom i moralnom degeneracijom: „Nikada nisam usvajao krute moralne norme“, govorio je. „Upoznao sam toliko ljudi, mnoge takve koji su smatrani za talog čovečanstva – i uvek sam držao da su to sasvim pristojni ljudi.“ Kada su ga pitali koliko se autobiografskog krije u njegovim romanima i pripovetkama, odgovarao je da mu, bez obzira gde se nalazi, svet i ljudi služe kao nadahnuće i podloga za njegove priče. „Dovoljno je da provedem jedan sat u društvu nekog lica i otkriću kratku pripovetku koja potajno izvire iz njega.“ Najzad, priznavao je da su „svi likovi koje stvaramo naposletku samo kopije nas samih“.
Kod nas su prevedene sledeće njegove knjige: romani Demon – roman jednog slikara (1935), Roman jeden glumice (1937), Oštrica brijača (1947), Šareni veo (1952), Bračna lomača (s.a.), Mesec i stoparac (1954), Kolači i pivo (1955), Ulica u Firenzi (1955), Ljudski okovi (1955), Ljudi i okolnosti (1957), Čarobnjak (1961), Stranac u Parizu (1962), Tajni agent Ašenden (1972), zbirke priča Kao lišće (s.a.), Kiša i druge pripovetke (1964), Izabrane pripovetke (1977) i putopis Kineski paravan (1957).
Nebojša Barać
