Fanovi osamdesetih verovatno mogu bez problema da prizovu pesmu Road to Nowhere grupe Talking Heads u svojoj mašti: svečani horski početak, nakon čega slede bas note Tine Vejmut koje zvuče kao paljenje kosilice, zatim Kris Francov ritam i, niotkuda, vrtložna harmonika. To je savršen početak neverovatne numere. Ali o čemu se radi u pesmi? Šta je Dejvid Birn imao na umu kada je komponovao tekst? I kako je pesma odražavala novi pristup grupe Talking Heads za njihov album Little Creatures iz 1985. godine?
Ulazeći u snimanje svog albuma Little Creatures iz 1985. godine, Talking Heads je bio spreman da iskoristi svoj vrhunac popularnosti. Dugo smatrani umetničkim, čak i avangardnim bendom, probili su se iznenađujućim singlom Burning Down the House koji se našao među 10 najboljih pop hitova 1982. godine. Godine 1984, njihov koncertni dokumentarac Stop Making Sense dobio je ogromno priznanje. Zato je vreme bilo apsolutno pravo da bend promeni svoju taktiku kako bi mogao da iskoristi tu inicijativu. Do tada, Talking Heads je bio poznat po sastavljanju pesama od različitih instrumentalnih delova, pri čemu su svi članovi benda učestvovali u kreativnom procesu. Na albumu Little Creatures, glavni pevač Dejvid Birn je preuzeo veće vođstvo, donoseći bendu završene demo snimke pesama koje je napisao. Iako je to značilo manje eksperimentisanja, to je takođe omogućilo bendu da se jednostavno koncentriše na davanje pesama najboljeg mogućeg sjaja. To je učinilo njihov album do sada najpristupačnijim, sa pesmom Burning Down the House na čelu (uz neizbežnu, poletnu i zavodljivu And She Was, omiljenu pesmu autora ovih redova).
U beleškama na omotu kompilacije Najbolje od Talking Heads: Jednom u životu, Birn je objasnio šta je tražio kada je napisao Put za nigde: Želeo sam da napišem pesmu koja predstavlja rezigniran, čak i radostan pogled na propast. Na našu smrt i na apokalipsu… (koja se uvek nazire, ljudi). Mislim da je uspelo. Prvi deo, beli gospel hor, je nekako dodat, jer nisam mislio da je ostatak pesme dovoljan… Mislim, bila su to samo dva akorda. Dakle, iz sramote, ili stida, napisao sam uvodni deo koji je imao još nešto u sebi. Ludi, elegantni gospel elementi u kombinaciji sa ritmom sa ukusom zidekoa (zydeco, muzički žanr koji su stvorili francuski Afroamerikanci kreolskog porekla. On meša afričke i karipske ritmove, blues i rhythm & blues sa muzikom autohtonom za Kreolce Louisiane) bili su upravo onakav neočekivani dodir koji su fanovi očekivali od benda, čak i kada je sama pesma bila smešno zavodljiva. Čudno, Road to Nowhere se nije mnogo popela na američkim top-listama, ali se tokom godina pretvorila u jednu od najomiljenijih pesama grupe Talking Heads.
Put za nigde počinje varljivo optimističnim, samouverenim parom stihova, počevši od ovog dvostiha: Pa, znamo kuda idemo, Ali ne znamo gde smo bili. Zvuči kao recept za katastrofu, ali je više to da nam Birn govori da neizbežno prihvatimo sa smirenošću. I budućnost je izvesna, objašnjava on. U stihovima, Birn izjednačava Nigde sa rajem i uverava svoje slušaoce: Ovde je vreme na našoj strani. Struktura pesme je jedinstvena po tome što prebacuje brzine u neku vrstu produženog završnog dela. Birn je peva jednom u niskom registru, a zatim ponovo za oktavu više, odražavajući hitnu potrebu da prenese svoju poruku: Postoji grad u mojim mislima, Hajde i provozaj se, I u redu je, dušo, u redu je. Kada se hor vrati za još jedno poslednje a kapela izvođenje refrena (Na putu smo nigde), to sugeriše neku vrstu transcendencije. Ako možemo da prihvatimo svoju sudbinu, ona odjednom ne deluje tako preplavljujuće, kao da kaže Put nigde. I svakako nije tako loše kada je uzbudljiva muzika grupe Talking Heads tu da ublaži sve apokaliptične udarce.
Well, we know where we’re going
But we don’t know where we’ve been
And we know what we’re knowing
But we can’t say what we’ve seen
And we’re not little children
And we know what we want
And the future is certain
Give us time to work it out
Yeah
We’re on a road to nowhere
Come on inside
Taking that ride to nowhere
We’ll take that ride
I’m feeling okay this morning
And you know
We’re on the road to paradise
Here we go, here we go
We’re on a ride to nowhere
Come on inside
Taking that ride to nowhere
We’ll take that ride
Maybe you wonder where you are
I don’t care
Here is where time is on our side
Take you there, take you there
We’re on a road to nowhere
We’re on a road to nowhere
We’re on a road to nowhere
There’s a city in my mind
Come along and take that ride
And it’s all right, baby, it’s all right
And it’s very far away
But it’s growing day by day
And it’s all right, baby, it’s all right
Would you like to come along
You can help me sing the song
And it’s all right, baby, it’s all right
They can tell you what to do
But they’ll make a fool of you
And it’s all right, baby, it’s all right
There’s a city in my mind
Come along and take that ride
And it’s all right, baby, it’s all right
And it’s very far away
But it’s growing day by day
And it’s all right, baby, it’s all right
Would you like to come along
You can help me sing the song
And it’s all right, baby, it’s all right
They can tell you what to do
But they’ll make a fool of you
And it’s all right, baby, it’s all right
We’re on a road to nowhere
We’re on a road to nowhere
We’re on a road to nowhere
We’re on a road to nowhere
Genijalnost pesme Road to Nowhere grupe Talking Heads ne leži samo u njezinoj zaraznoj melodiji ili nekonvencionalnoj strukturi (prošaranoj ironijom i osmesima sarkazma), već i u paradoksalnom istraživanju ljudskog napretka, svrhe i egzistencijalnog autoputa između. To je živahna himna neizvesne sudbine koja obuhvata osećaj kolektivne svesti generacije koja gleda u slepu ulicu pred modernitetom. Probijajući se kroz gužvu popa 80-ih, lirska veština Davida Byrnea kombinuje se s inovativnim zvukom benda kako bi pružila majstorsku klasu tematske interakcije smera i odredišta, stvarajući pesmu koja ostaje ključni deo kulturnog diskursa o tome kuda idemo i, šta je važno, iz kojeg razloga.
Uvodni stihovi odmah postavljaju pozornicu za središnji paradoks pesme. Imamo privid znanja, privlačnost buduće sigurnosti, ali bez ikakvog uvida u to gde smo bili ili kojim smo istinama doista svedočili. Ova briljantna opservacija služi za naglašavanje teme koja odjekuje generacijama: naš zajednički besciljni marš prema osiguranoj budućnosti. Upravo taj društveni komentar – mešavina samosvesti i samoobmane – daje avanturističkom duhu pesme dublju težinu. Talking Heads ne prenose samo poruku nihilizma, već nude satiričan pogled na našu kolektivnu borbu za pronalaženje smisla na putu koju diktiraju drugi. Uprkos težini svoje poruke, Road to Nowhere pruža iznenađujuće optimističan i živahan ritam. Melodija pesme, prožeta radosnim horovima i marširajućim ritmom, stvara kontrast koji se ne može zanemariti. Ovaj muzički izbor odražava tipičan avangardni pristup Talking Headsa, spajajući sumorni egzistencijalizam i gotovo hedonistički entuzijazam za besmisleni put koji je pred njima. Ova stilska odluka uvodi slušaoce u dublji razgovor sa samima sobom, podstičući ih da prihvate trenutno u redu koje Byrne spominje uprkos putu koji naizgled vodi u zaborav. To je primamljiv poziv na ples po oštrici noža između svrhe i apsurda.
U svojoj srži, Road to Nowhereje egzistencijalni traktat prerušen u pop pesmu. Nigde na koje se Byrne referiše može biti metafora za različite koncepte odredišta – uzaludnost traženja svrhe u besciljnom putovanju, neizbežnost smrti ili društveno-političku klimu koja čoveka ostavlja s osećajem besciljnosti. U toj skrivenoj dubini, Byrne i Heads kanališu duh filozofa i pesnika koji se dugo bore s ljudskim stanjem. Pozivaju slušaoca da preispita ne samo putanju društva već i svoj introspektivni put. To je početak razgovora sa samim sobom o prirodi životnog puta i gde on završava.
Na putu smo u raj, idemo, idemo – Byrneovi stihovi kolebaju se na ivici ironije i nade. Ove reči odjekuju proganjajućom upornošću, urezujući u sećanje dihotomiju životnog putovanja koje je istovremeno raj i propast, s implikacijom da bi oboje mogle biti iluzije. Ponavljana fraza I sve je u redu, dušo, sve je u redu postaje mantra za prihvatanje. To je Byrneov poziv na oslobađanje od napetosti između onoga što tražimo i onoga što jeste, sugerišući možda da odredište nije nagrada, već samo putovanje, u svojoj besciljnosti, ima unutrašnju vrednost. U mojim mislima je grad vodi slušaoce u mentalno utočište, utopijski prostor usred egzistencijalne borbe. Ovaj stih sugeriše povlačenje u unutrašnje granice uma kao utočište od spoljašnjeg nigde, upućujući na dualnost postojanja gde se može posedovati unutrašnja sigurnost i utočište usred spoljnog haosa. U stvaranju ovog grada, pesma dopušta tračak nade, protivurečje u redu u potrazi za nečim boljim unutar nedokučive putanje.
Put za nigde je pesma sirene koja nas uverava da u potrazi za smislom na putu u nigde, vlastiti krajolik uma može biti upravo spas koji tražimo.
by Dragan Uzelac
