sedi pesniče naspram mene,
i tvoja ta naspramnost je pesma,
avangarda ima milione lica
ali da li avangarda vidi milione poginulih lica?
Neka je dobro tvoje.
A šta je moje?
Ja ću senke izvesnih ljudi učiniti krvavim,
raskomadaću i tvoje Sunce i
raskomadaću lično vreme Sunca i
zariću kandže u tvoj Mesec.
Pa ti piši pesme pesniče.
Ti mi kažeš pesniče da ja Sunce i Mesec ne
mogu raniti i rastrgnuti.
Šta si ti pesniče, moj glavni rival?
Ti mi kažeš pesniče
da samo senke znaju pesnikovo ime,
da zvezde opipavaju ranjavim rukama i dobro i zlo,
da smrt zaista ume da viri iz pesnika,
da život deli sve titule sa bogom i sa pesnikom,
da avangardizam struže po danu i po noći
da su ti milioni ljudi dali ruku da siđeš iz autobusa
kada si tek sanirao polomljenu nogu.
Još jednom te pitam pesniče
da li avangarda može prepoznati milione poginulih lica?
Šta si ti pesniče, moj glavni rival?
Sanda Ristić Stojanović
