Marianne je poslala deo svog Gartena
sa tobom
na put dug 1158 kilometara.
U Wittigkofenu,
Marianne je,
uz saksiju sa zemljom i žutim narcisima,
kao molitvu, prošaputala:
„Liebe Lela, danke für alles hier in der Schweiz – in meiner Heimat. Gute Reise und Frieden in deiner
Heimat!”
Kao da svira Rekvijem,
klatilo se žuto, martovsko cveće
uz kovčeg,
na tvom poslednjem putovanju.
Sve granice ste prošli:
Ti,
sa usnulim nebo-plavim očima
i poluosmehom one
koja se kući vraća.
Narcisi,
sa svojim tek otvorenim laticama,
prvi put daleko od
Marijaninog Gartena.
Martovsko sunce nad zavičajem.
Razleže se zvuk zvona
sa Štrosmajerove katedrale
i meša se sa umirujućim glasom sveštenika:
“Во блаженом успенији вјечни покој подажд, Господи,
усопшеј рабје Твојеј Јелисавјети,
и сотвори јеј вјечнују памјат.”
Čujem sestre i sebe:
“Вјечнаја памјат,
вјечнаја памјат,
вјечнаја памјат.”
a onda i sve prisutne:
“Амин.”
“Amen.”
Sve stremi ka Nebu.
Suze voštanica kapaju
na tvoju novu kuću
i na grumen švajcarske zemlje iz Marijaninog vrta.
Lazar drži krst
sa zlatnim imenom
bake Jelisavete – Lele.
Miris tek isklijale pšenice
sa njiva slavonskih
meša se sa mirisom tamjana,
voštanica, crnog vina za opelo
i alpskog vazduha zarobljenog
u žutom cveću
iz Marijaninog Blumengartena.
“Gospodi, pomiluj! Amin.”
Svuda je mir.
Nada Mitrović Uzelac
