Priču smo čuli u staroj poslastičarnici Orao, u ulici Florida, u visini ulice Piedad.
Raspravljalo se o problemu spoznaje. Neko je pomenuo platonsku tezu da smo već sve videli u prethodnom svetu, tako da je spoznaja prepoznavanje; moj otac je, mislim, rekao daje Bejkon napisao: ako je učenje secanje, onda je neznanje, u stvari, zaborav. Drugi sagovornik, gospodin u godinama, koji mora daje bio malo izgubljen u toj metafizici, odlučio je da uzme reč. Reče sa sporom sigurnošću:
– Nikako da shvatim do kraja to o platonovskim arhetipovima. Niko se ne seća kada je prvi put video žuto ili crno, ili prvog puta kada mu se svidelo neko voće, možda zato što je bio mali i nije mogao da zna da započinje veoma dugačak niz. Naravno, postoje i drugi „prvi put” koje niko ne zaboravlja. Mogao bih vam ispričati ono što mi ostavi izvesna noć koju nosim u sećanju, tridesetog aprila 74. godine.
Leta su ranije bila duža, ali ne znam zašto smo ostali do tog datuma u lokalu naših rođaka, Dornaovih, na nekoliko milja od Lobosa. U to doba, jedan od radnika, Rufino, učio me je seoskim poslovima. Ja sam skoro napunio trinaest godina; on je bio dosta stariji i bio ga je glas da je odlučan. Bio je veoma vest; kada su se igrale igre, pobeđen je uvek bio onaj drugi. Jednog petka mi predloži da u subotu uveče odemo do sela na zabavu. Naravno, prihvatio sam, ne znajući sasvim dobro o čemu se radi. Upozorio sam ga da ne umem da plešem. Odgovorio mi je da se ples lako uči. Posle večere, oko pola osam, krenusmo. Rufino se bio doterao kao da ide na zabavu i poneo je srebrni nož; ja sam krenuo bez mog noža, bojeći se šala. Ubrzo smo ugledali prve kuće. Nikada niste bili u Lobosu? Svejedno; nema sela u provinciji koje ne liči na drugo, čak i po tome da se smatra različitim. Iste zemljane ulice, iste rupe, iste niske kuće, kao da je cilj da konjanik dobije na značaju. Na nekom ćošku sjahasmo pred kućom nebeski plave ili roza boje, sa natpisom Zvezda. Za drvenu ogradu behu vezani neki konji sa dobrom opremom. Kroz poluodškrinuta vrata koja gledaju na ulicu, ugledah sam zračak svetlosti. Na kraju trema nalazila se velika prostorija sa klupama od daske po stranama, a među klupama, tamna vrata koja su vodila ko zna gde. Neko psetance žute dlake izašlo je lajući da mi se obraduje. Bilo je dosta sveta; dolazilo je i odlazilo pet-šest žena u dugim haljinama sa svetlim šarama. Neka uvažena gospođa, sva u crnini, izgledala mi je kao vlasnica kuće. Rufino je pozdravi i reče:
– Evo vam dovodim novog prijatelja koji nije mnogo vičan.
– Već će naučiti, ne brinite – odgovorila je gospođa.
Bilo me je sramota. Da bi ih zavarao ili da vide da sam mali, počeo sam da se igram sa psom na kraju jedne klupe. Na kuhinjskom stolu gorele su sveće lojanice u bocama i sećam se, takođe, male peći u ćošku u dnu. Na belom zidu ispred nalazila se slika Milosrdne Device. Neko je između dve šale, naštimovao je gitaru koja ga je dosta mučila. Samo zbog stidljivosti nisam odbio rakiju od borovnice koja mi ostavi usta kao žar. Među ženama beše jedna koja mi se činila različitom od ostalih. Zvali su je Zatočenica. Primetio sam kod nje nešto indijanskog, ali crte bejahu crtež, a oči veoma tužne. Pletenica joj je dosezala do pojasa.
Rufino, koji je primetio da je posmatram, reče joj:
– Pričaj još jednom o prepadu Indijanaca da osvežiš pamćenje.
Devojka je govorila kao daje sama i na neki način osetih da ne može da misli ni na šta drugo i da je ta stvar jedina koja joj se desila u životu. Ovako nam je kazivala:
– „Kada su me doveli iz Katamarke bila sam veoma mala. Šta sam mogla znati o napadima Indijanaca. Na imanju ih od straha i nisu pominjali. Kao tajnu, saznala sam da Indijanci mogu da se sruče kao nekakav oblak i da pobiju svet i pokradu životinje. Žene su odvodili sa sobom u unutrašnjost i svašta im činili. Uradila sam sve što sam mogla da ne verujem. Lukas, moj brat, koga su kasnije izboli kopljem, kleo se da su sve to laži, ali kada je jedna stvar istinita, dovoljno je da je neko kaže jednom prilikom da bi se znalo da je tačno. Vlada im deli poroke i travu za čaj da bi bili mirni, ali oni imaju veoma oprezne vračeve koji ih savetuju. Na zapovest poglavice ništa ih ne košta da poharaju između tvrđavica koje su raspršene. Od silnog razmišljanja skoro da sam želela da dođu i umela sam da posmatram u pravcu zapada. No, znam da merim vreme, ali bilo je mrazeva i leta i žigosanja stoke i smrt nadzornikovog sina pre invazije. Bilo je to kao da ih je doneo vetar sa pampe. Videla sam stričkov cvet u rovu i sanjala sam Indijance. U zoru se to i desilo. Životinje su saznale pre hrišćana, kao kod zemljotresa. Imanje je bilo spokojno, a na nebu su tamo-amo letele ptice. Potrčali smo da pogledamo na strani na kojoj sam ja uvek gledala.
– Ko vas je upozorio? – upitao je neko.
I dalje kao daje veoma daleko, devojka je ponovila poslednju rečenicu.
Potrčali smo da pogledamo na stranu na koju sam uvek gledala. Bilo je to kao da se celokupna pustinja stavila u pokret. Na rešetkama gvozdene ograde ugledali smo oblak prašine pre negoli Indijance. Dolazili su na prepad. Udarali su se po ustima i ispuštali krike. U Santa Ireni bilo je dugih cevi koje nisu poslužile ni za šta drugo već da zagluše i da sakupe više besa.
Zatočenica je govorila kao neko ko izgovara molitvu, napamet, ali sam na ulici čuo Indijance iz pustinje i krike. Neko me gurnu i oni su bili u dvorani, kao da su ušli na konju, u delićima nekog sna. Behu pijani došljaci. Sada, u sećanju, vidim ih veoma visoke. Predvodnik udari laktom Rufina, koji se nalazio u blizini vrata. Ovaj se prestravio i sklonio u stranu. Gospođa koja se nije pomerila sa svog mesta ustade i reče nam:
– To je Huan Moreijra.
Pošto je proteklo toliko vremena, ne znam više da li se sećam čoveka te večeri ili onog kojeg ću toliko puta kasnije videti na jahalištu. Mislim na dugu kosu i na crnu bradu Podeste, ali, takođe, na crveno, boginjavo lice. Štene je istrčalo da mu se veseli. Jednim udarcem biča Moreijra ga obori na tlo. Palo je na leđa i uginulo, trzajući šapama. Tu, zaista, započinje priča.
Nečujno sam se domogao jednih vrata koja su gledala na nekakav uzani hodnik i stepenište. Gore se sakrih u nekakvoj mračnoj sobi. Sem kreveta, koji je bio nizak, ne znam kakvog je nameštaja bilo. Drhtao sam. Dole svirka nije prestajala i razbilo se nešto od stakla. Čuh neke ženske korake i ugledah trenutni zračak svetla. Posle me je glas Zatočenice pozvao šapatom.
– Ovde sam da služim, ali miroljubivom svetu. Priđi, neću ti učiniti ništa nažao.
Već je bila skinula kućnu haljinu. Ispružio sam se pored nje i potražio joj lice rukama. Ne znam koliko je vremena proteklo.
Nije bilo ni jedne reči ni jednog poljupca. Raspleo sam joj pletenicu i igrao se sa kosom koja je bila ravna, a posle sa njom.
Nikada se više nismo videli i nikada nisam saznao njeno ime.
Jedan hitac nas je zaglušio. Zatočenica mi reče:
– Možeš izaći drugim stepeništem.
Tako sam i uradio i našao se na zemljanoj ulici. Mesec je osvetljavao noć. Policijski narednik, sa puškom i nataknutim bajonetom, stražario je nad zemljanim zidom. Nasmeja se i reče:
– Koliko vidim, od onih si što rano rane.
Mora da sam nešto odgovorio, ali nije obratio pažnju na mene. Preko zida se spuštao neki čovek. Jednim skokom, narednik ga ubode bajonetom. Čovek pade na zemlju, gde je ostao ispružen, na leđima, stenjući i krvareći. Setio sam se psa. Da bi ga dokrajčio već jednom narednik mu je ponovo zabo bajonet.
Nekom vrstom radosti reče mu:
– Moreijra, kako stvari stoje, danas ti pucnjava ništa nije pomogla.
Sa svih strana stigoše ljudi u uniformi koji behu opkolili kuću, a kasnije i susedi. Andres Čirino morao je da mu silom iščupa oružje. Svi su hteli da se rukuju sa njim. Rufino reče smejući se:
– Ovom je druškanu završena zabava.
Ja sam išao od grupe do grupe, pričajući šta sam video. Iznenada osetih umor; možda sam imao groznicu. Izvukao sam se, potražio sam Rufina i vratismo se. S konja, ugledali smo belo svetio svitanja. Više negoli umoran, osećao sam se obamrlo, usled tolikog niza događaja.
– Zbog visoke reke te noći – rekao je moj otac.
Drugi potvrdi.
– Tako je. U toku samo nekoliko sati upoznao sam ljubav i gledao sam smrt. Svim se ljudima otkrivaju sve stvari, ili barem, sve one stvari što se čoveku daju na upoznavanje, ali meni, preko noći, behu otkrivene te dve suštinske stvari. Godine prolaze i toliko sam puta ispričao priču da više ne znam da li je doista pamtim ili se samo sećam reči kojima je pripovedam. Možda se isto desilo Zatočenici sa njenim prepadom. A sada je zaista svejedno da li sam to bio ja ili je neko drugi video kada su ubili Moreijru.
Horhe Luis Borhes
