Život je velika priča koju (ne)zapisanim prisustvima dopisujemo ikrunimo u bezbroj pričica čineći od njih mozaik večnosti. Taj kolač večnosti zagrizao bi svako od nas, ali… Nema ni zalogaja za one koji “nisu uspeli od sebe da ostave u životu”, kako primeti Isidora Sekulić. Takvima, naravno, ne pripada Bruno Schulz koji – u vremenu vekovečnosti – “osamljen se kreće kao nosorog”. Ali, vratimo se pričicama. Ako računamo period od pamtiveka naovamo, kategoriji pričica pripada čak i ona koja govori o logorskoj prošlosti roditelja (David Grossman, Vidi pod: Ljubav), o nacističkom eksperimentu “razdvajanju rasa u poludeloj laboratoriji”, o holokaustu koji ostaje neshvatljiva istorijska činjenica. Pričice jesu i Andrićeva Prokleta avlija, takođe i Priče s Kolime Varlama Šalamova, pa čak i Sibirske priče Karla Štajnera. I Borgesova “Lutrija u Vavilonu”, naravno. Da li slučajno? Uverimo se: … “… to tiho delovanje, slično božijem, izaziva svakojake pretpostavke. Jedna među njima gadno podmeće da Kompanija već vekovima više ne postoji i da je sveti nered naših života čisto nasledni, po navici, druga, naprotiv, smatra da je Kompanija večita i uverava nas da će trajati do poslednje noći, dok svet ne propadne u rukama poslednjeg boga. Treća izjavljuje da je Kompanija svemoćna, ali da dopušta da se njeno prisustvo oseti samo u najsitnijim stvarima: u kriku ptice, u prelivima rđe i prašine, u polusnovima svitanja. Četvrti tvrde, kroz usta pod obrazinama prikrivenih raskolnika, da Ona nikad nije ni postojala i da nikad neće ni postojati. Poslednja, ne manje gnusna, dokazuje da nema nikakvog značaja potvrđivati ili poricati postojanje tog mračnog esnafa…”
Obrazine prikrivenih raskolnika. Strašno. Takođe, i sveti nered naših života, poslednja noć, poslednji bog. Krik ptice, i preliv rđe i prašine. Kada nema Boga, tu je, dakle, “Borgesova” Kompanija. Pa opet: i pripovetka “Lutrija Vavilona” ostaje tek pričica. Naravno, kao i toliko drugih koje ne govore o stradanjima i logorima, tamnicama i Kompanijama, već o ljubavi, snovima običnih smrtnika, visinama koje ne sahranjuju naša padanja, kako bi zapisao pesnik. Takva pričica jeste i roman Mirka Demića Ćilibar, med, oskoruša, koji nije tek samo priča o Brunu Schulzu. Jer: “Ona Brunova sonda koja se spušta u bezimeno, u mom romanu tek povremeno izranja na površinu njegove biografije i zahvata po koju opštepoznatu činjenicu, da bi se ponovo spustila u dubinu, u potrazi za mogućim i verovatnim”, smatra autor.
Moguće i verovatno. Brisanje granica između realnosti i mašte, života i književnosti, pa i sama strast dopisivanja i domaštavanja – sve jeste ozbiljan ispit i za najostvarenije pisce. A baš u lavirintu takvih mogućnosti pripovedanja oni se najbolje iskazuju – rekli bismo, prilaze rečima kao vajar glini. Vidimo, našoj današnjici takvi pisci jesu neophodni. Jer, naš svet, u čije postojanje sve manje verujemo – a tako je zato što u njegove svetlije uglove možemo dosegnuti samo maštom – daje svakom piscu pravo da dopiše i odsanja svoju verziju sveta, ako je ostvareniji pisac pride još i pravo da književno “obradi” i tuđe živote koji jesu kao stvoreni za priču. U ovom osvrtu, kao primer dakle, jeste dopisivanje života Bruna Schulza u već pomenutom romanu Davida Grossmana Vidi pod: Ljubav i u čudesnom rukopisu Mirka Demića Ćilibar, med, oskoruša. Grossmanove i Demićeve omrežene pripovesti, zgotovljene za literarne sladokusce, jesu takve pripovesti posle kojih čitalačka radoznalost krupnja do te mere da o Schulzu želimo da saznamo ama baš sve. Još, i sami bismo da pripomognemo piscima, da rasplićemo i zaplićemo po Brunovim prekinutim snovima. Ali, da vidimo, čime se ova dva romana nameću?Pre svega, Grossman je izgradio savršen književni prelaz iz verovatnog u neverovatno. Još veštije kreće se iz neverovatnog u verovatno. Kod manje uspešnih pisaca to moguće-nemoguće razvija se na takav način da na kraju ostane bez dodirnih tačaka s izvornom pričom. Ne i kod Grossmana, jer njegova radoznalost i ispričana priča jesu plod autentične čudesne energija, njegove “teške i lepe” književnosti. Evo primera na jednom odlomku: “I tako je Bruno pobegao. Iz Drohobiča kojeg je voleo. Iz kuće na uglu Samburske i Pijačne ulice, tog Olimpa njegove lične mitologije, boravišta bogova i anđela u ljudskom obličju ili, pak, u obličjima manje nego ljudskim… ah, ta Brunova kuća! Kakvo ga samo zadovoljstvo prožima pri pomisli na tu kuću običnog izgleda, tako potpuno beznačajnu a opet preobraženu arhitektonskim čudima iz Brunove mašte u čudesnu građevinu s dvoranama i lavirintskim hodnicima i vrtovima prepunim života i boja. U prizemlju se nalazio porodični dućan s tekstilnom robom, Henrijeta, nazvan tako po majci, kojim je nevešto upravljao Brunov otac, Jakub Schulz… (…) A iznad dućana – stan. I majka Henrijeta. Punačka, meka, odana Jakubu vidovnjaku koji je bolovao od raka, i kome je posao propadao pred njegovim zabludelim, nevidećim pogledom, ona posebno brine o Brunu, tom nežnom izdanku njihovih poodmaklih godina.
To preosetljivo dete koje se bori protiv neprijatelja koje ona ne može ni da zamisli… (Jedne maglovite, malanholične večeri ušla je u njegovu sobu i zatekla ga kako hrani šećerom poslednje muve iz te prohladne jeseni. “Bruno?”” Da dobiju snagu za zimu.”) …
Pazite! Vidovnjak koji boluje od raka. Lavirintski hodnici. Vrtovi prepuni života i boja, boravište bogova i anđela. I… muve!!! Veliki Grossman. A Demić? U njegovoj veštini, kada uvodi snevano u ram realnog, nema nijedne “nesuglasice između različitih stanja” što vidimo u sledećim rečenicama: (Pismo treće ili muva): “… Jednom mi je Gombrowicz u Zodijaku pričao kako sanja da napiše delo pod nazivom Čovek i muva koja pati. Muvlja patnja, govorio je, nije uzrokovana njenom sklonošću za lutanjem. Po njemu su se patnja i lutalaštvo presecali u istoj tački. (…) Čovek bi, u tom delu, bio osvetnički raspoložen spram muve. U pamćenju mi je ostala scena u kojoj njegov čovek prstima jedne ruke drži muvu za krilca, dok drugom rukom, s vremena na vreme, tokom priče kida nožicu po nožicu. Kada ih sve počupa, na red dolaze krilca. Završivši to, on je spušta na sto i uživa u njenoj nemoj patnji. Soba najednom postaje izdužena, bremenita senkama. Muvlji pokreti su počeli da gube odlučnost i hitrinu. I soba počinje nečujno da tone, kao da kamen ponire kroz vodu”… Fantastično. Izdužena soba, bremenita senkama. Bruno Schulz i njegov život : to jeste kao “da kamen ponire kroz vodu”. A nije li i ova epizoda, “muvlja patnja”, možda i pred onim poslednjim bogom koga pominje Borges, tek jedna mala “poludela laboratorija” nalik na one nacističke?
Pa dobro, i neka ostane tek sumnja i pomalo neumesno poređenje… Svejedno, nama ostaje da se upitamo: može li književni svet da pobedi svet stvarnosti u koju, rekosmo već, sve manje verujemo? I, da li tragična sudbina, u ovom slučaju Brunova, mora baš uvek da ostane u premoći nad neiscrpnim maštama pisaca? Da li mora? Pitanje je i za one iz Borgesove Kompanije, zašto da ne?
Da li ste gost ili domaćin u Kafkinu svetu?
Franz Kafka se pojavljuje sve češće kao književni junak u novelama (Ivan Andrassew “Dobri moj Kafka”) i romanima (Roberto Calasso, K), pomenimo samo njih. Roman “K.” se “čita u tišini umesto razgovora sa samim sobom”. Jer, Calasso nas ovim romanom istinski uverava da je svet zapravo samo ono što ostaje iza umetnika. Nema nimalo sumnje: Calasso je vrhunski majstor pisane reči. Da nije, roman “K.” ne bi nas u ovolikoj meri naveo na razmišljanje o izvornoj stešnjenosti umetnika i umetnikovog dela. Na najplastičniji moguć način, pričom dakle, Calasso nas upoznaje s Kafkom kakvog znamo, ali i s Kafkom kakvog ne poznajemo. Kafkine knjige, njegov život i život njegovih junaka, njegova i njihove intime, Calasso je pravilno rasporedio u velikoj priči koju čine petnaest poglavlja. Početak prvog poglavlja “Saturnski suveren” tačno nam daje na znanje šta možemo da očekujemo od romana: Na početku je drveni most pokriven snegom. Gusta magla. K. “gleda naviše u ono što se činilo kao prividna praznina”, in die scheinbare Leere. Bukvalno rečeno: “u prividnu prazninu”. K. zna da u toj praznini nešto postoji: zamak. Nikada ga pre toga nije video, možda nikada neće ni kročiti nogom u njega. Ustaljena slika o Kafki se ovim romanom kruni. Snaga priče romana izvire baš iz dorečenog, iz Kafkinog ponovnog suočavanja s nemirima, melanhonlijom, i još, iz ucementiranih Kafkinih životnih navika. Calasso nam, dakle, iz poglavlja u poglavlje, nazivi ostalih poglavlja glase: “Iz Pepinih snova”, “Ovde nema saobraćaja”, “Ženski put”, “Sile”, “Na vodama mrtvih”, “Jedna fotografija”, “Pokrivač od mahovine”, “Ženske maramice”, “Tuče i bekstva”, “Najriskantniji trenutak”, “Ono o čemu govore legende”, “Posete advokatu”,”Noćna saslušanja” i “Prikriveni sjaj”, odmotavaju i otkrivaju priču o Kafkinom “udesu” u stvarnosti dodeljenog mu vremena. I još: priču o piščevim samoprocesima, razarajućim košmarima, naraslom krivicom sada jačom od svih ostalih duševnih nevolja, da ih tako nazovemo. Možemo priznati i ovo: u kontekstu promišljanja samog stvaralaštva, prave i precizne veze između stavova i pogleda, Roberto Calasso je podjednak Kafki. Obojica, “čisti su i jasni” u onome što su hteli da nam saopšte. Priznanje italijanskom romanopiscu, a nama čitaocima ostaje iscrpljujuća i nikako neisplativa avantura ponovnog čitanja Kafkinih romana i pripovedaka.
Uostalom “apsolut je dokučiv samo kroz veru u stvaralački čin” (Andrej Tarkovski), zna to i Roberto Calasso, znamo i mi manje obdareni pisci. I da zaključimo: Kafka je – a baš je umeo i smeo – stvorio svoj mali kosmos i sebi istoriju književnosti koja do današnjih dana jeste nezavisna i složena struktura simbola i metafora. I takva, jeste otvorena za analize, tumačenja, čak i smele pokušaje “dopisivanja”. Calasso nije odoleo, na naše zadovoljstvo, naravno. Pride, romanom je uspeo da pripomogne Kafki ne bi li, napokon, namirio račune sa stvarnošću svojih neponovljivih rukopisa. Još prostije rečeno: roman K. je delo koje smo iskreno priželjkivali. Da nema romana K, nije netačno reći, svetska književnost bila bi siromašnija!
Dakle, sve su češća oglašavanja Čuvara književnog sveta Franza Kafke koji uistinu jeste obasjan oreolom posebnosti i izdvojenosti čijem stvaralaštvu vreme, s bogomdanim primarnim zadatkom da kruni uspomene na sve i na svakog, ne može gotovo ništa, tek da u pokušajima (o)kruni sopstvene zube. Dakle, Franz Kafka i sam sve češće postaje junak romana, pripovedaka, novela, romanopisaca i pripovedača širom sveta i kao baš – složen književni lik daje još potpuniji doprinos ionako složenoj strukturi, toliko izučavane i tumačene, njegove proze, doprinos svom književnom stvaranju nasuprot stvarnosti, “redu u neredu i neredu u redu”, doprinos sopstvenom grču neizrecivog. Naravno, čuvari književnog sveta Franza Kafke dobro znaju da, kada je i sam Franz književni junak, u priči ne sme biti omaške. Tako, dok čitamo novelu “Dobri moj Kafka”, zaista imamo utisak kako mađarski pisac Ivan Andrassew piše samo iz poštovanja prema Kafkinom stvaralaštvu. Inače, priča govori o dobrom starom preobražaju. Ali, kako?
Želja Ivana Andrassewa da u jednoj jedinoj noveli vaskrsne sva snaga Kafkinog stvaralaštva. Da otkrije sve Kafkine tajne pisanja, da isprosipa sve ono iz Mučionice njegovog kratkotrajnog života. Da samouništi sve znane i neznane preobražaje. Evo na koji način: “Dobri moj Kafka… /…/ … Legoh i uskoro sam sanjao da me neka starica proklinje zbog podlosti koje sam počinio u ratovima, a među drugim nečasnim delima i zbog toga što sam učinio jednoj devojci u Arabiji koja me je pljunula. Starica mi reče da se pretvorim u ženu i ja, naravno, postanem žena, zatim je viknula da budem u drugom stanju od nekog prokletnika kakav sam i ja sam…” Mega-fantastično! I još: dokaz da dobar pripovedač uvek ima šta da kaže. Govorimo o Preobražaju koji je savršen do bola, “od nekog prokletnika kakav sam i ja sam!” A ono: “pljunula”, to je odraz (Hamvasevog?) veka iza nas, i bojimo se, veka u kome smo. Svejedno, Ivan Andrassew majstorski rastvara novelu “Dragi moj Kafka” da bi je ovako zaključio: “Nisam smeo da spustim dlanove na stomak. Pa ipak.
Možda sam se zbunio zbog bolova. Preko njih sam video da moj sin stavlja u usta palac i odgriza ga. Zatim i kažiprst, pa ostalo, sve po redu. I ruke, noge, sve. Lagano, dostojanstveno se smešeći, pojeo je samog sebe.
Tako se to zbilo, dragi Franz. Pozdrav”. Eto, ovo je doprinos Ivana Andrassewa razgrtanju velikog Kafkinog sveta. Poniranju u taj isti svet, “lomljenju” ledenih piščevih dovršenih i nedovršenih snova. Sam preobražaj (rekosmo li već?) dostojan je najznačajnijem preobražaju u svetskoj književnosti (Gregoru Samsi). I još: kao da čujemo Ivana Andrassewa koji nam poručuje: nisu potrebna ponovna, već nova iščitavanje Kafkine proze. Ako se razumemo? Jer, danas govorimo o svetu ispljuvanih prokletnika, i taj svet neka ide u “tri lepe”! I, napokon, zašto taj svet ne krene od svog palca? Kafkina proza slična pužu koji kao kao da nije ispunio sve zavijutke svoje spirale do samog kraja a jeste, dovoljna je sama sebi, pa opet… nema kraja tumačenjima. Tako je to s istinskim književnim blagom kada je ono dostupno znalcima. Ovaj roman i novela su dela koja osporavaju olaku tvrdnju da je sve već napisano. Posebno se ovo odnosi na metafizički udes čoveka – pisca u modernom, s punim pravom kažemo, kafkijanskom svetu.
Naravno. Calasso i Andrassew nisu jedini čuvari Kafkinog stvaralaštva, a kod nas najdosledniji u “čuvanju” jeste Jovica Aćin. Pri ruci mi je knjiga koju je priredio: Kafka: O grehu, patnji, nadi i istinskom putu. To je izbor iz gotovo nepoznate Kafkine ostavštine. Čitamo : “… Ali, ti si, ipak, vodio povučen život, i verovali smo da izvan našeg grada uopšte nisi ni imao prijatelje ili poznanike. Pa koga onda posećuješ u tim gradovima i ko te u njih poziva?”
Dali smo delimičan odgovor. A da li ste Gost ili Domaćin u Kafkinom svetu, nije ni bitno. Uostalom, neko od Nobelovaca već je rekao: ” Razlog zbog koga nevidljiva ruka često deluje nevidljivo je što ona često zapravo i nije tamo”.
Više nego kafkijanski, zar ne?
Milan R. Simić
* Dopisivanje života Brune Schulza ili čitajući romane u kojima je glavni junak Bruno Schulz kroz Borgesovu priču
