Hindusi su takođe koristili određene vrste mirisa, naročite insense (mirišljavi štapići) u hramovima, ali njihov insens je drugačiji. Isto kao što postoje seksualni mirisi, postoje i spiritualni, a oba su povezana zajedno. Posle vrlo dugog traganja hindusi su otkrili naročite mirise koji nisu seksualni. Upravo suprotno, energija se kreće naviše, a ne naniže. Insens postaje vrlo, vrlo važan. Oni su ga koristili u hramovima; to pomaže isto kao što ima muzike koja vas može učiniti seksualnim, i postoji muzika koja vas može učiniti spiritualnim. Naročito je moderna muzika vrlo seksualna; klasična muzika je vrlo spiritualna. Isto postoji kod svih čula; postoje slike koje mogu biti spiritualne, seksualne; zvuci, mirisi, koji mogu biti seksualni, spiritualni.
Svako čulo ima dve mogućnosti; ako energija pada kroz njega na dole, onda je ono seksualno; ako se energija uzdiže naviše, onda je ono spiritualno.
Možete učiniti to sa insensom. Zapalite insens, meditirajte na njemu, osećajte ga,
mirišite ga, budite ispunjeni s njim, a onda se udaljite, daleko od njega. I nastavite da meditirate na njemu; neka postane sve suptilniji i suptilniji. Dolazi trenutak kada možete osećati odsustvo određene stvari. Onda ste došli do vrlo duboke svesnosti.
U toku postizanja najviše čistote nirvićara stanja samadhija, javlja se duhovna svetlost.
Ali kada objekat potpuno iščezne, prisustvo objekta iščezne i odsustvo objekta
iščezne, misao iščezne i nemanje misli iščezne, um iščezne i ideja o nemanju uma iščezne, samo onda možete dostići najviše. Dakle, to je trenutak kada se odjednom milost spušta na vas. To je trenutak kada vas obasipa cveće. To je trenutak kada ste povezani sa izvorom života i postojanja. To je trenutak kada više niste prosjak; postali ste car. To je trenutak kada ste krunisani. Pre toga bili ste na krstu; ovo je trenutak kada krst iščezava a vi ste krunisani.
… u nirvićara samadiu svesnost je ispunjena istinom.
Dakle, istina nije zaključak koji treba biti postignut; istina je iskustvo koje treba da se postigne. Istina nije nešto o čemu možete misliti; to je nešto što vi možete biti.
Istina je iskustvo sebe kao totalno samog, bez ikakvog objekta. Istina jeste vi u vašoj najvišoj čistoti.
Istina nije filozofski zaključak. Nikakav silogizam vam ne može dati istinu. Nikakva teorija, nikakve hipoteze vam ne mogu dati istinu. Istina vam dolazi kada um iščezne. Istina je već tu skrivena u umu, a um vam ne dozvoljava da pogledate u nju, jer um uvek izlazi van i pomaže vam da gledate u objekte.
U nirvićara samadiu svest je ispunjena istinom.
Ritambhara je vrlo lepa reč, to je isto kao Tao. Reč istina ne može je potpuno
objasniti. U Vedama ona se naziva rit. Rit označava sam temelj kosmosa. Rit označava sam zakon egzistencije. To nije samo istina; istina je previše suva reč i nosi u sebi mnogo od logičkog kvaliteta. Mi kažemo: “Ovo je istina, a ono je neistina,” i odlučujemo koja teorija je istinita a koja je neistinita. Istina nosi mnogo logike u sebi. To je logična reč. Rit označava zakon kosmičke harmonije, zakon koji pokreće zvezde, zakon kroz koji godišnja doba dolaze i odlaze, sunce se rađa i zalazi. Noć sledi dan, i smrt sledi rođenje. Um kreira svet, a nemanje uma vam omogućava da znate ono što jeste. Ritam označava kosmički zakon, najdublju srž
egzistencije.
Bolje nego da se naziva istinom je da se zove samom osnovom postojanja ili bića.
Izgleda kao da je istina udaljena stvar, nešto što postoji odvojeno od vas. Ritam je vaše najdublje biće, najdublje biće svega, ritambhara. U nirvićara samadhiu svest je ispunjena ritambharom, kosmičkom harmonijom. Ne postoji nesklad, nema konflikta; sve se pokazuje kao savršeno. Čak i pogrešno se apsorbuje, ne odbacuje se; čak i rđavo se apsorbuje; čak i otrov se apsorbuje, ne odbacuje se; ništa se ne odbacuje.
U istini, neistina se odbacuje. U ritambhari, celina je prihvaćena, a celina je takva harmonična pojava da čak i otrov u njoj igra svoju ulogu. Ne samo život, nego takođe i smrt – sve se vidi u novom svetlu. Čak i patnja, dukha, uzima u tome novi kvalitet. Čak i ružno postaje lepo, jer u momentu svitanja, ili javljanja ritambhare, vi razumete po prvi put zašto suprotnosti postoje. A suprotnosti više nisu suprotnosti; one su sve postale nadopune, pomažu jedna drugoj.
Sada nemate nikakvu žalbu, nikakvu žalbu protiv egzistencije. Sada razumete zašto su stvari kakve jesu, zašto smrt postoji. Sada znate da život ne može postojati bez smrti. Šta bi život bio bez smrti? Život bi jednostavno bio nepodnošljiv bez smrti, i život bi jednostavno bio ružan bez smrti – samo zamislite!
Postoji priča o Aleksandru Velikom, koji je tragao da pronađe nešto što ga može
učiniti besmrtnim. Svako traga za nečim sličnim tome, a kada je Aleksandar tragao, on bi to našao. Bio je tako moćan čovek. Tražio je, tražio i jednom je došao do pećine gde mu je jedan mudar čovek rekao: “Ako piješ vodu iz te pećine – u toj pećini je bila rečica – postaćeš besmrtan!” Aleksandar mora da je bio nepromišljen. Svi Aleksandri su nepromišljeni, inače on je trebao da pita mudraca da li je on pio sa rečice ili ne. Nije pitao; bio je u tako velikoj žurbi. Ko zna? Možda ne bi mogao ni da stigne do pećine pre nego što umre… stoga je pojurio. Stigao je do pećine. U njoj je bio vrlo srećan; kristalno bistra voda se nalazila; nikada nije video takvu vodu. Upravo je hteo da pije vodu… odjednom je graknuo gavran koja je sedeo u pećini: “Stani. Ne čini to. Ja sam uradio to i patim. Aleksandar je pogledao gavrana i rekao: “Šta kažeš? Pio si, i od čega patiš?” On je odgovorio: “Sada ne mogu umreti, a želim da umrem. Sve je završeno. Saznao sam sve što život može dati. Upoznao sam ljubav i izrastao sam izvan nje. Upoznao sam uspeh; bio sam kralj vrana, a sada sam sit svega, saznao sam sve što se može saznati. Svako koga sam znao umro je; vratili su se natrag na odmor, a ja se ne mogu odmoriti. Na sve načine sam pokušavao da se ubijem, ali ni sa čim nisam uspeo. Ne mogu umreti jer sam pio u ovoj prokletoj pećini. Bolje je da niko ne zna za to. Pre nego što budeš pio, meditiraj o mom stanju – onda možeš piti.” Kaže se da je Aleksandar po prvi
put razmislio o tome, i vratio se natrag a da nije pio vodu na rečici iz te pećine.
Život bi bio jednostavno nepodnošljiv, ako ne bi bilo smrti. Ljubav bi bila nepodnošljiva, ako ne bi bilo njene suprotnosti. Ako se ne možete odvojiti od svoje voljene, to bi bilo nepodnošljivo; cela stvar bi bila tako monotona, to bi stvorilo dosadu. Život postoji sa suprotnostima – zbog toga je tako interesantan. Sastajanje i udaljavanje, opet prilaženje i udaljavanje; uzdizanje i padanje. Zamislite samo talas na okeanu koji se podigao i ne može pasti, samo zamislite sunce koje se uzdiglo a ne može zaći. Kretanje od jednog polariteta do drugog tajna je života, koji nastavlja da bude interesantan. Kada se upozna ritambhara, osnovni zakon svega, sam temelj svega, sve se popravlja i čovek razume. Onda se ne žali.
Čovek prihvata: sve što jeste, lepo je.
Zbog toga svi koji su spoznali kažu da je život savršen; vi ga ne možete popraviti. U nirvićara samadiu svest je ispunjena istinom. Nazovite to Tao… Tao daje značenje ritambhare mnogo ispravnije; ali još uvek možete ostati s rečju ritambhara, to će biti mnogo lepše. Neka ona ostane tu. Čak i njen zvuk – ritambhara ima neki kvalitet harmonije. Istina je previše suva, logički koncept. Ako možete načiniti nešto iz istine s ljubavlju, to će biti bliže ritambhari. To je skrivena harmonija Heraklitova, ali to se dešava samo kada je objekat potpuno iščezao. Vi ste samo sa svojom svesnošću i nema nikog drugog. Ogledalo bez odraza…
Osho
